У овој епизоди:

– Свети Николај Мирликијски чудотворац (06:13)
– Детињци, Mатерице и Oци (11:25)
– 670 година од крунисања цара Душана Силног (22:13)
– Сећање на Есму Реџепову (33:17)
– Милан Плавшић: Пред родним прагом (40:41)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (45Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

670 година од крунисања цара Душана Силног

Цар Душан Силни је био први српски цар. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу на Васкрс 14. априла 1346. године, од стране првог српског патријарха Јоаникија.

Подсећајући на овај чин, он је записао у свом Законику следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“

(Иначе, стари српски календар почиње 5508 година пре Христа, а у црквеној употреби се одржао све до 20. века. Тако је 1346. година заправо 6854.)

Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у српској историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Назван је и Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала српскога народа. „Осветити Косово“ и „Обновити Душаново Царство“ биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба.

Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој Европи.

У време крунисања, Скопље је било престоница Србије. Тада је постало и прва царска престоница Србије.

У Скопљу се и данас налази Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве, коју су Турци наззвали Кале, што на турском значи тврђава. Такође, из тог времена је остао и „Душанов мост“ на Вардару који спаја стари и нови део Скопља.

Најпознатији и најбоље очуван портрет цара Душана је фреска у манастиру Лесново, код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој Македонији.

Цар Душан је умро под неразјашњеним околностима 20. децембра 1355. године. Имао је 47 година.

У овој епизоди:

– Свети апостол Андреј Првозвани (03:53)
– Кроз шуштање ораховог лишћа (06:58)
– Чудесни момак Арно Гујон (17:40)
– Интервју Српској ТВ из Подгорице (26:15) и (34:36)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (44Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Чудесни момак Арно Гујон

Арно Гујон (Arnaud Gouillon) је рођен је 27. новембра 1985. године у Греноблу (Grenoble) у Француској.

О Србији је први пут чуо од деде који му је причао о пријатељству два народа, заједничкој борби на солунском фронту и српској сирочади коју су примали Французи.

У Време НАТО агресије на српске земље имао је свега 13 година. Тада се у породици Гујон говорило пуно о Србији, Србима и о неправди која им је нанета.

Дан који је променио живот тада 18-годишњег Арноа Гујона био је 17. март 2004. Док је на телевизији гледао снимке мартовског погрома, убијања Срба, уништавања њихове имовине, рушења светиња, схватио је да не може то да посматра са стране. Заједно са братом Бертраном основао је организацију „Солидарност за Косово“.

Крајем исте године се први пут обрео на Косову и Метохији, допремајући конвој хуманитарне помоћи из Француске. Тада није знао ни речи српског. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски и то му је био мотив да и он научи српски – када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски.

У Зворнику, где је такође провео неколико месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима а да је у Зворнику била у посети родбини.

Верили су се у Грачаници, а онда венчали у Француској. Одлучили су да живе у Београду, како би лакше водили организацију „Солидарност за Косово“.

11. маја 2015. године у Београду је на пригодној свечаности добио српско држављанство и пасош Републике Србије.

У августу 2015. Арно је примио Православље и крштен је у манастиру Високи Дечани заједно са својом ћеркицом Миленом.

У овој епизоди:

– Почетак Божићњег поста (02:01)
– Ваведење Пресвете Богородице (11:07)
– Драга Љочић, прва жена лекар у Србији (18:57)
– 98 година од присаједињења Војводине Краљевини Србији (29:08)
– Бранка Зенг: Мој пут (36:24)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (44Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Драга Љочић, прва жена лекар у Србији

Код нас не само да су запостављени него су тако потиснути да су безмало невидљиви управо они на које је падао највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу, а то су – жене. Једна од њих је и знаменита Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Драга је рођена 1855. године у Шапцу. Кад је почео Први српско-турски рат, Драга Љочић напушта студије и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата, она у Цириху завршава студије медицине 1879. године. Враћа се у Србију где се бави приватном праксом.

Била је један од оснивача Кола српских сестара и велики српски добротвор. И поред свих заслуга у рату, у Србији је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, није хтело ни да чују да право лечења повере једној жени, па им се Драга Љочић обратила молбом у којој је, између осталог, писало:

„Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити”.

И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово целе медицине.

Драга је са одличним успехом прошла све њихове тестове, па је комисија била стављена пред свршен чин – и да су хтели, нису могли да је оборе. Њихов извештај садржавао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се он измени, прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби. Касније је у Београду радила као лекар у управи Монопола и као приватни лекар. Била је један од оснивача Материнског удружења, и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године – у два Српско-турска рата, у Српско-бугарском рату, Првом и Другом балканском рату и Првом светском рату, када је са српском војском доживела све страхоте преласка Албаније.

У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поручник. За време српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина лекара била упућена на фронт, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи. Поводом седамдесетогодишњице живота, Драгој Љочић је, као својој славној претходници и жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права, у Београду 1925. године Друштво женских лекара приредило свечану академију, која је завршена речима: „Због свега тога ће име Драге Љочић живети и онда кад ње више не буде било”. Прва српска лекарка умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. У Београду данас једна улица носи име др Драге Љочић.

Извор: „Српско благо“

У овој епизоди:

– Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (7:15)
– Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски (12:38)
– Лустери цркве Ружице на Калемегдану (21:13)
– Владика Николај: Ова је земља бедем хришћанства (26:48)
– Драгана Ђурковић-Тошић: Све ове године (33:57)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (42Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Лустери цркве Ружице на Калемегдану

Да ли сте знали да цркву Ружицу на Калемегдану красе лустери направљени од пушчаних и пиштољских метака, топовске муниције, српских официрских сабљи и делова војничких сандука?

Изглед и значење овог лустера више пута су погрешно тумачени, међутим, њихова симболика је искључиво везана за Први светски рат. Лустер, тј. полијелеј представља прави рарирет и занимљивост града Београда. Полилеј означава „светла са пуно уља“, тачније кандило које се пали ради молитвеног и духовног узношаја.

Светлост и молитвене сузе које стално капљу на оружје, потребни су да светле са поруком да више никад не буде таквог безумља какав је био Велики рат. Богородичина црква Ружица је у 18. веку била коришћена као барутни магацин, који је од 1867. до 1869. године претворен у војну цркву.

Порушена је током Првог светског рата а обнова је завршена 11. октобра 1925. године. Приликом ове обнове направљене су и две статуе, које су изливене од топовских чаура. Једна представља копљаника цара Душана, а друга пешадинца из Балканских ратова.

Фејсбук страница „Чувари ћирилице“

У овој епизоди:

– Мисли свеца који је ходао земљом (6:46)
– Свети владика Николај: Мудре мисли и изреке (14:51)
– Милан Ружић: Признајем Косово (21:40)
– Мирјана Ћалић-Лукић: Мој пријератни друже (30:33)
– Ивона Васић: „Господине новинару!“ (43:02)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Mисли Свеца који је ходао земљом

Патријарх Павле је најбоље објаснио зашто је Хришћанин.

„Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш некога без икакве логике. То је и права слобода. Е, зато сам хришћанин !“

Патријарх србски Господин Павле упокојио се 15.новембра 2009.године. Ипак, његова мудрост, доброта и племенитост живеће вечно. Нека овим његовим мислима, макар део његове благости пређе и на нас.

Године пролазе од смрти Патријарха србског Павла, сећања на њега и даље су жива међу србских народом. Због своје скромности и доброте волео га је обичан свет, а он му је увек узвраћао пажњом и лепим речима.

А, ово су неке од великих животних мудрости нашег Патријарха Павла:

„Човек је јачи мртав него нечовек жив.“

„Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, када би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави, јер љубав је веза савршенства, када би се макар држали принципа: ‘Што желите себи, то чините другима, што не желите себи, то не чините другима’, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.“

„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“

„Они не схватају хришћански љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина.“

„Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.“

„И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једнога, а то сам ја. Кад то зна човек има стабилност.“

„Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате !“

„Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.“

Коришћени делови текста са сајта Дневно.рс