– Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (7:15)
– Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски (12:38)
– Лустери цркве Ружице на Калемегдану (21:13)
– Владика Николај: Ова је земља бедем хришћанства (26:48)
– Драгана Ђурковић-Тошић: Све ове године (33:57)
Да ли сте знали да цркву Ружицу на Калемегдану красе лустери направљени од пушчаних и пиштољских метака, топовске муниције, српских официрских сабљи и делова војничких сандука?
Изглед и значење овог лустера више пута су погрешно тумачени, међутим, њихова симболика је искључиво везана за Први светски рат. Лустер, тј. полијелеј представља прави рарирет и занимљивост града Београда. Полилеј означава „светла са пуно уља“, тачније кандило које се пали ради молитвеног и духовног узношаја.
Светлост и молитвене сузе које стално капљу на оружје, потребни су да светле са поруком да више никад не буде таквог безумља какав је био Велики рат. Богородичина црква Ружица је у 18. веку била коришћена као барутни магацин, који је од 1867. до 1869. године претворен у војну цркву.
Порушена је током Првог светског рата а обнова је завршена 11. октобра 1925. године. Приликом ове обнове направљене су и две статуе, које су изливене од топовских чаура. Једна представља копљаника цара Душана, а друга пешадинца из Балканских ратова.
Патријарх Павле је најбоље објаснио зашто је Хришћанин.
„Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш некога без икакве логике. То је и права слобода. Е, зато сам хришћанин !“
Патријарх србски Господин Павле упокојио се 15.новембра 2009.године. Ипак, његова мудрост, доброта и племенитост живеће вечно. Нека овим његовим мислима, макар део његове благости пређе и на нас.
Године пролазе од смрти Патријарха србског Павла, сећања на њега и даље су жива међу србских народом. Због своје скромности и доброте волео га је обичан свет, а он му је увек узвраћао пажњом и лепим речима.
А, ово су неке од великих животних мудрости нашег Патријарха Павла:
„Човек је јачи мртав него нечовек жив.“
„Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, када би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави, јер љубав је веза савршенства, када би се макар држали принципа: ‘Што желите себи, то чините другима, што не желите себи, то не чините другима’, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.“
„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“
„Они не схватају хришћански љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина.“
„Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.“
„И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једнога, а то сам ја. Кад то зна човек има стабилност.“
„Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате !“
„Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.“
Свети краљ Милутин беше син краља Уроша I, унук Стефана Првовенчаног, односно праунук Стефана Немање а отац Светог Стефана Дечанског и деда Цара Душана Силног.
Милутин, беше млађи брат Светог краља Драгутина, кога и наследи на престолу Српске државе. Драгутин је на сабору у Дежеву 1282. године предао Милутину власт и краљевство у Српској земљи.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, »овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен«. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, »њихов добри учитељ и наставник, ненасити градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених«. Све ово пак Милутин чињаше у намери »да све приведе ка истинској вери«. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној.
Јер када у његово време византијски цар Михајло Осми Палеолог склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства.
* * *
За 40 година владавине саградио је најмање толико цркава и манастира, иако прецизна листа не постоји, јер су многе задужбине разрушене турском најездом. Остаће упамћен као највећи ктитор од свих српских владара.
Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану завршен је 1317. године и Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен.
Тешко је набројати све његове задужбине. Најпознатије су свакако Грачаница код Приштине и Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино код Куманова, Краљева црква у Студеници, Црква Светог мученика Христова Никите у Бањанима код Скопља, Црква Светог Јована у Свачу (данашњи Шас) код Улциња, манастир Тврдош код Требиња, Манастир Витовница код Пожаревца, Манастирска црква у Хиландару, манастир Успења Пресвете Богородице у Трескавцу код Прилепа, као и српски манастир у Јерусалиму…
Турском најездом, мошти краља Милутина су пренесене, у Софију око 1460. године, где се и данас налазе – окруженe липама и брезама, у средишту Софије, у једном од најлепших православних храмова у Бугарској, цркви Свете недеље.
* * *
Мач краља Милутина добио је на поклон од Руског цара краљ Никола I Петровић Његош, као признање за борбе за ослобођење Српства у XIX и XX веку. Када је из Италије 1990. донето тело краља Николе у Црну Гору и сахрањено поред Цетињског манастира, мач краља Милутина су носили краљеви верни перјаници и положили га у гроб заједно с њим.
– Свети великомученик Димитрије – Митровдан (6:44)
– Момо Капор: Домаћица (12:11)
– Балада о дечаку и псу (18:06)
– Битка код Вучјег дола (28:11)
– Српска Марсељеза (34:30)
Вучји до је зараван на око 6 km источно од Билеће, у општини Никшић у данашњој Црној Гори, на којој се 1876. водила одлучујућа битка између Турака са једне и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
У црногорско-турском рату 1876-78, црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, после неуспеха на Бишини, повукао се из рејона Невесиња и прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.
Здруженим црногорско-херцеговачким снагама командовао је књаз Никола. Тога дана књаз је распоредио све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом.
Битка на Вучјем долу једна је од најславнијих победа над Турцима. Муктар паша је у тој бици располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.
У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених. Међу погинулим, осим Селим-паше, било је и више виших и нижих официра, а заплењено је око 3000 пушака, 21 застава, и друго. Срби су имали 70 погинулих и 118 рањених.
Битка на Вучјем Долу била је велика победа Црне Горе и Херцеговине – победа српског оружја.
На месту битке саграђена је црква.
Храм Светог свештеномученика Атиногена освештан је, свечано и саборно, на празник Светог мученик Лонгина Сотника, у суботу 29. октобра 2016. године.
Црква на Вучјем Долу посвећена је Светом Атиногену из разлога јер се овај светац светкује 29. јула, а Вучедолска битка се водила 28. на 29. јул 1876. године.
Српска Марсељеза
Слободарски дух српског народа ширио се у 19. и почетком 20. века где год да су Срби живели. Тај дух био је присутан и у Кнежевини Црној Гори. Пуних 58 година на њеном челу био је прво књаз, па потом и краљ Никола Петровић, творац једне од најлепших химни српског народа – „Онамo, ‘намо“.
Српске владаре пред крај 19. века везивала је мисао о ослобађању свог народа и испуњењу косовског завета. Жеља да се освете косовски јунаци, кнез Лазар, Југовићи и Милош Обилић, била је у неизбрисивом сећању Срба где год су живели. Вођен том идејом књаз Никола је написао стихове „Онамо, ‘намо“ 1867. године.
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Краљ Никола је желео да се ова песма прогласи за званичну химну Кнежевине Црне Горе. Међутим, проблем су представљале њене речи. Због њих је стављена забрана на њихово певање у Османском царству и Аустроугарској. Многобројни притисци из Беча и Истанбула натерали су краља Николу да одустане од идеје, па је за државну химну Црне Горе одабрана „Убавој нам Црној Гори“.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Уз стихове „Онамо, ’намо” Краљ Никола је водио црногорску војску до тријумфа у Балканским ратовима 1912. године. Певао је црногорски књаз о српским ратним пољима, о зајму који мора вратити непријатељу, о ослобођењу Срба од вековног ропства. Песма није била само подстрек за ослобођење Косова, већ је прерасла у химну свесрпског ослобођења. „Онамо, ’намо” се певало у Рашкој, на Косову и Метохији, у Херцеговини, Босни, Крајини, Далмацији, Срему, Банату… Слобода је била надомак руке и песма је била подстрек за све Србе који су чекали тренутак уједињења.
Онамо, ‘намо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Радио "Тамо далеко" 