– Преподобни новомученици београдски Пајсије и Авакум (04:08)
– Поуке светих отаца (10:17)
– Руски војни хор Александров (17:07)
– Српски културни врт у Кливленду (27:36)
– Ја сам та и та (33:27)
Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“
Majко мојa на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме
– Преподобна мати Ангелина, деспотица српска (06:48)
– Поуке светих отаца (17:26)
– Занимљивости у вези градње храма Светог Саве (27:04)
– Милена Павловић-Барили (38:25)
– Маријана Младеновић: Напиши ми песму као Лаза Ленки (43:55)
Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника.
Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима. Готово све њене надреално-магичне композиције имале су у себи романтичарско значење, велови, односно драперије, симболично означавају деобе и раздвајања, али и спајања и повезивања реалности и маште, светла и таме, добра и зла. Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену.
Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир.
Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом.
За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Вог, Текстрон Вог, Харперс Базар, магазин Херст, Таун енд Кантри. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.
Милена Павловић-Барили умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима пренета је на гробље за странце у Риму, где су и њени родитељи, Даница Павловић и Бруно Барили.
Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили.
У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија и музеј у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.
– Свети Николај Мирликијски чудотворац (06:13)
– Детињци, Mатерице и Oци (11:25)
– 670 година од крунисања цара Душана Силног (22:13)
– Сећање на Есму Реџепову (33:17)
– Милан Плавшић: Пред родним прагом (40:41)
Цар Душан Силни је био први српски цар. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу на Васкрс 14. априла 1346. године, од стране првог српског патријарха Јоаникија.
Подсећајући на овај чин, он је записао у свом Законику следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“
(Иначе, стари српски календар почиње 5508 година пре Христа, а у црквеној употреби се одржао све до 20. века. Тако је 1346. година заправо 6854.)
Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у српској историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Назван је и Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала српскога народа. „Осветити Косово“ и „Обновити Душаново Царство“ биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.
Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба.
Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој Европи.
У време крунисања, Скопље је било престоница Србије. Тада је постало и прва царска престоница Србије.
У Скопљу се и данас налази Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве, коју су Турци наззвали Кале, што на турском значи тврђава. Такође, из тог времена је остао и „Душанов мост“ на Вардару који спаја стари и нови део Скопља.
Најпознатији и најбоље очуван портрет цара Душана је фреска у манастиру Лесново, код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој Македонији.
Цар Душан је умро под неразјашњеним околностима 20. децембра 1355. године. Имао је 47 година.
Арно Гујон (Arnaud Gouillon) је рођен је 27. новембра 1985. године у Греноблу (Grenoble) у Француској.
О Србији је први пут чуо од деде који му је причао о пријатељству два народа, заједничкој борби на солунском фронту и српској сирочади коју су примали Французи.
У Време НАТО агресије на српске земље имао је свега 13 година. Тада се у породици Гујон говорило пуно о Србији, Србима и о неправди која им је нанета.
Дан који је променио живот тада 18-годишњег Арноа Гујона био је 17. март 2004. Док је на телевизији гледао снимке мартовског погрома, убијања Срба, уништавања њихове имовине, рушења светиња, схватио је да не може то да посматра са стране. Заједно са братом Бертраном основао је организацију „Солидарност за Косово“.
Крајем исте године се први пут обрео на Косову и Метохији, допремајући конвој хуманитарне помоћи из Француске. Тада није знао ни речи српског. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски и то му је био мотив да и он научи српски – када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски.
У Зворнику, где је такође провео неколико месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима а да је у Зворнику била у посети родбини.
Верили су се у Грачаници, а онда венчали у Француској. Одлучили су да живе у Београду, како би лакше водили организацију „Солидарност за Косово“.
11. маја 2015. године у Београду је на пригодној свечаности добио српско држављанство и пасош Републике Србије.
У августу 2015. Арно је примио Православље и крштен је у манастиру Високи Дечани заједно са својом ћеркицом Миленом.
– Почетак Божићњег поста (02:01)
– Ваведење Пресвете Богородице (11:07)
– Драга Љочић, прва жена лекар у Србији (18:57)
– 98 година од присаједињења Војводине Краљевини Србији (29:08)
– Бранка Зенг: Мој пут (36:24)
Код нас не само да су запостављени него су тако потиснути да су безмало невидљиви управо они на које је падао највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу, а то су – жене. Једна од њих је и знаменита Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Драга је рођена 1855. године у Шапцу. Кад је почео Први српско-турски рат, Драга Љочић напушта студије и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата, она у Цириху завршава студије медицине 1879. године. Враћа се у Србију где се бави приватном праксом.
Била је један од оснивача Кола српских сестара и велики српски добротвор. И поред свих заслуга у рату, у Србији је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, није хтело ни да чују да право лечења повере једној жени, па им се Драга Љочић обратила молбом у којој је, између осталог, писало:
„Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити”.
И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово целе медицине.
Драга је са одличним успехом прошла све њихове тестове, па је комисија била стављена пред свршен чин – и да су хтели, нису могли да је оборе. Њихов извештај садржавао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се он измени, прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби. Касније је у Београду радила као лекар у управи Монопола и као приватни лекар. Била је један од оснивача Материнског удружења, и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа.
Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године – у два Српско-турска рата, у Српско-бугарском рату, Првом и Другом балканском рату и Првом светском рату, када је са српском војском доживела све страхоте преласка Албаније.
У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поручник. За време српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина лекара била упућена на фронт, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи. Поводом седамдесетогодишњице живота, Драгој Љочић је, као својој славној претходници и жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права, у Београду 1925. године Друштво женских лекара приредило свечану академију, која је завршена речима: „Због свега тога ће име Драге Љочић живети и онда кад ње више не буде било”. Прва српска лекарка умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. У Београду данас једна улица носи име др Драге Љочић.
Радио "Тамо далеко" 