У овој епизоди:

– Сарајевски атентат (06:54)
– Гаврило Принцип херој (13:48)
– Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну (23:55)
– Брисање српских трагова (30:52)
– Душан Топић: Видовдан (39:00)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну

Након атентата на Франца Фердинанда, догађаја који је неповратно променио ондашњи свет, Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени.

Њихово суђење почиње у октобру 1914. године у Сарајеву, у време када је Европа увелико у вихору рата. Процес се води да би се ретроактивно доказало нешто што је већ зацртано – да су Принцип и остали Мадобосанци криви за велеиздају, да су на силу хтели да отцепе БиХ од Аустроугарске и припоје је Краљевини Србији и да су због тога убили престолонаследника Фердинанда.

И тада на светску историјску сцену ступа Рудолф Цистлер, адвокат из Сарајева који има само 24 године, чека да добије своју канцеларију и има велика очекивања и надања од професије.

Рудолф је био дете из мешовитог брака – мајка му је била Хрватица, а отац Аустријанац. Школовао се у Бечу и Загребу, а по убеђењу био социјалиста.

– Завело их је моје немачко презиме – објашњавао је касније Цистлер – разлог је због кога је суд баш мене позвао да уз још три браниоца учествујем на „суђењу века“.

Од првог дана суђења било је јасно да се млади адвокат неће уклопити у улогу која му је додељена. Уместо да ћути и чека да се процес одвија већ зацртаним током, Цистлер је почео да ради оно што нико није очекивао – да брани клијенте који су му поверени.

Његова излагања за оне који их познају данас се сматрају антологијским. Иако му је по службеној дужности био поверен само један број оптужених, легендарна Цистлерова одбрана обухватила је све припаднике Младе Босне.

Он је сматрао да се оптуженима не може судити за „убиство престолонаследника“, већ само за „убиство“, јер по тадашњем закону престолонаследник не познаје посебну заштиту. Цистлер је обесмислио и другу тврдњу оптужнице – да су оптужени хтели да Босну отцепе од Аустроугарске јер ова територија правно и није била део монархије већ је насилно и бесправно припојена. Дакле, ако је Босна под силом постала део Аустроугарске, по закону се њено ослобађање не може сматрати чином велеиздаје.

„Сав јавни живот, читава наша штампа, све институције, сваки појединац… испуњен је моралном индигнацијом над овим догађајем… Све кипи осветом и мржњом против атентатора и нације којој он припада. Сви вичу: ‘Убијте их, вешајте!’ Господо суци! Ви не смете чути вику улице и чаршије. Суд мора бити херметички затворен од политике и њеног опортунизма.“

Тврдити тако нешто у судници док се око вас води рат, била је огромна храброст и Цистлер је за њу платио велику цену. Атентатори су две недеље касније, 28. октобра, ипак осуђени, а млади адвокат је само 24 сата касније прогнан из Сарајева. Прича каже да су га након изрицања пресуде аустријски официри чекали испред суднице са исуканим сабљама. Изашао је на споредни излаз.

Цистлер се после Сарајевског процеса стационирао у Загребу где је изградио адвокатску каријеру. Ипак, 1918. године вратио се у своје вољено Сарајево.

Рудолф Цистлер је до краја живота остао борац за право и правду. Други светски рат затекао га је у Загребу, где су га усташе одмах после 6. априла ухапсиле и депортовале у злогласни Керестинец. Смрти га је спасла супруга Јулијана (девојачко Обершмит), због чињенице да је она била Немица.

Адвокат није био по вољи ни социјалистичким властима у Југославији. Живео је у Сарајеву повучено и далеко од очију јавности. Умро је 1960. године.

У овој епизоди:

– Свети мученик Кнез Лазар (04:47)
– Видовдан (13:22)
– Св Владика Николај на Видовдан 1939. (20:49)
– Црвен цвете – песма Косовским јунацима (29:30)
– Патријарх Павле: из Васкршње посланице 2008. (37:11)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Свети мученик Кнез Лазар – Видовдан

„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329. године у граду Прилепцу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу цареву и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине анатему, што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15. јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници код Ћуприје, а затим пренето у Раваницу Сремску, одакле је 1942. године пренето у Саборну Цркву у Београду. Године 1989. на 600-ту годишњицу Косовске битке његове свете и чудотворне мошти су опет пренесене у његову задужбину манастир Раваницу где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе за Косовску жртву и са собом сав народ српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“.

У овој епизоди:

– Свети Петар Коришки (00:30)
– Рушење Његошеве капеле (08:47)
– Постхумно одликован Исо Махмутовић (16:47)
– Беседа Владике Николаја на Видовдан 1916. у Лондону (24:54)
– Да се не заборави (35:54)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Човек који није хтео да руши капелу на Ловћену

Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије постхумно одликовао Иса Махмутовића из Бијелог Поља – човека који је одбио да руши капелу Св. Петра Цетињског и завештање Његошево на Ловћену.

Крајем јуна 1972. године су умукнуле мине на Ловћену и престало је „надвикивање“ динамита и громова. Завршени су били припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформe за будући споменик генијалном песнику, мислиоцу и владици. Управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбеђења на градилишту, управник је радницима окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела.

Из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и ветровима опаљеног лица и мирно, али одлучно рекао:
– Ја то нећу да радим!

На питање изненађеног и пренераженог управника зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

На инсистирање управника Живковића да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом месту био подигнут много већи и лепши, и да то, уосталом, није његова светиња Исо је рекао:
– Нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

Изгубивши посао, Исо је отишао на рад у Француску, а у завичај је повремено долазио. Упокојио се 1998. године.

Његов син Ћазим Махмутовић, који живи и ради у Француској, дошао је да прими одликовање које му је уручено на освештавању копије Његошеве капеле-храма у Бару 20. маја 2017. године.

У овој епизоди:

– Петровски пост (05:07)
– Сећање на смрт 12 бањалучких беба (11:58)
– Последња порука Владике Николаја (21:04)
– Страдање ћирилице (30:09) и (38:44)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Сећање на смрт 12 бањалучких беба

У мају и јуну 1992. на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло је 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника потребног за њихов третман. Поред ових 12 умрлих, две бебе су преживеле. Једна девојчица се упокојила 2006. године од рака костију имавши трајно оштећење вида, мозга и плућа, а један дечак је још у животу са тешким физичким и психичким последицама.

Несташица је била последица блокаде српске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага у рејону Семберије на североистоку БиХ.

Западни део Републике Српске је у то време био у окружењу, а резолуцијом Савета безбедности УН је било забрањено вршити прелете преко тог подручја, укључујући и оне хуманитарног карактера.

Кисеоник који су имали у Бањалуци је био неупотребљив за бебе, а није била дозвољена достава кисеоника ваздушним путем упркос бројним апелима Савету безбедности УН, па и тадашњем генералном секретару Бутросу Бутросу Галију. Безобзирност међународне заједнице је била застрашујућа. Остали су глуви на бројне апеле из земље и света.

Болница је тада путем медија упутила апел грађанима који поседују боце кисеоника да их доставе болници, а то су углавном били аутомеханичари, вариоци и људи сличних занимања. Одзив грађана је био велики. Тај кисеоник је технички потпуно различит од оног који се користи за инкубаторе у којем су биле бебе, али су болничке техничке службе успеле да га доведу у одређен степен употребљивости који се користи и пушта кроз цеви инкубатора.

Ове смрти као и све већа несташица основних животних потрепштина су биле разлог за велику војну операцију „Коридор“, где су се снаге Војске Републике Српске сукобиле са хрватским (ХВ и ХВО) и муслиманским (тзв. АРБиХ) војним снагама.

Сукоби су трајали од 14. до 26. јуна 1992. године и завршили су се пробојем блокаде. Касније у народу ова историјска војна победа је названа „Коридор живота“, јер је омогућила нове животе, како је и сам генерал ВРС Момир Талић рекао: „Нећу да дјеца више умиру“.

У Бањалуци је подигнут споменик овим бебама. Скулптура која представља централни део споменика је названа „Живот“, и дело је српске вајарке Маје Милић-Алексић. Скулптура „Живот“ представља мајчину утробу и прекинути круг живота. Унутар круга се налази дванаест покретних листова који симболизију дванаест срца умрлих беба.

У овој епизоди:

– Тројчиндан (00:30)
– Свети Цар Константин и Царица Јелена (08:36)
– Братство Андровића (13:35)
– Свети Јован Владимир, краљ српски (20:36) и (29:04)
– Уздарје песнику и Празан дан (38:54)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски

Од времена Светог краља и мученика Јована Владимира се много шта променило у Скадру, његовој престоници, као и на просторима на којима је владао српским народом. Но, и поред свих промена његов народ је вековима опстајао и одржавао се на својим огњиштима у Скадру и око Скадра. Његов свети спомен, обнављан дејством његових чудотворних моштију, васкрсавао је увек изнова, обједињавајући око себе не само Србе него и Ромеје (Византијце), Арбанасе и Латине.

У његово време нападе Самуил краљ Бугарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије отровне и голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и оне престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају.

А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на преговоре. Будући незлобив, Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престони град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку, па се с пленом поврати дома.

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе према немоћним, и често обилажаше тамнице и посећиваше сужње. Видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужањства а мало потом и мученичку смрт.

У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

У то време ромејски (византијски) цар Василије изиђе са многом војском на цара бугарског, па пошто порази војску бугарску, дође чак до Охрида, а Самуил умре од жалости. После њега завлада син његов Радомир, али после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Бугарску пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своју војску и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Али лажов му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици.

Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: „Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш“! Па истргнув свој мач даде му говорећи: „Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ“. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: „зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи“! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: „у руке твоје, Господе, предајем дух мој“!

А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и шеснаесте године, месеца маја 22.

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у истој цркви, с архијерејима и свим клиром. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство бугарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена с мачем да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и испусти своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године, а војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота и привременог и вечног.

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана.

Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у све векове. Амин.