У овој епизоди:

– Преподобна Петка – Параскева (5:42)
– Петар II Петровић Његош (13:21)
– Опроштај са сином Његошем (21:30)
– Да ли треба да славимо Halloween? (28:08)
– Дуга се ретко рађа (34:59)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Петар II Петровић Његош

Највећи српски песник, Петар II Петровић Његош је рођен је (по јулијанском календару) 1. новембра 1813. у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Радивоје, син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села.

Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је Црном Гором више од двеста година и дала јој пет владика и два световна владара.

Иза себе је оставио велико дело и неке од најлепших стихова испеваних на српском језику.

Упокојио се 19. октобра 1851. (по Јулијанском календару), на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Последња жеља умирућег Петра II Петровића Његоша била је да буде сахрањен на Ловћену, на Језерском врху, где је 1845. године подигао црквицу на оној висини, која је највиша у Црној Гори, и од куд се понајвише види само србска земља и сиње море, a посветио ју је свом стрицу светом Петру Цетињском.

„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу“,
забележио је Његошеве речи Милорад Медаковић, његов ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша.
Заветна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Српства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године:

„Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“.

Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог светског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ову светињу, и тешко је оштетили.

Након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Заветна Капела срушила и на том месту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена.

Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и песник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успео. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренесени у Цетињски манастир.
Његошева црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика. Срећом, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат.

---

Преподобна Петка – Параскева

Ова славна светитељка српскога порекла рођена је у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке, имућни и побожни хришћани, имали су једнога сина Јевтимија, који се за живота родитеља замонашио, а касније постао знаменити епископ мадитски.

По смрти родитеља, девица Петка напустилала је родитељски дом и започела, Христа ради подвижнички живот какав је одувек желела. Отишла је прво у Цариград, а потом, до своје старости, живела је у Јорданској пустињи у посту и молитви прошавши небројена искушења и патње.

У старости, глас са неба позвао је да се врати у родни крај и она је напустила омиљену пустињу. Упокојила се у XI век, две године по повратку у родни Епиват. Њене чудотворне мошти, током времена преношене су у: Цариград, Трново, опет у Цариград, а одатле у Београд. Сада почивају у Румунији, у граду Јашу. У београдској тврђави налази се црква Свете Петке где постоји вода (агиазма) која чудотворно лечи све оне који је узимају са вером у Бога и љубављу према овој светитељки.

---

Да ли треба да славимо Halloween?

Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан. Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Halloween. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити.

У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и осталих окултистичких радњи. Долазило је и до крађе и скрнављеља свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

Уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Коришћени делови текста са сајта „1389“

У овој епизоди:

– 75 година од Крагујевачке трагедије 1941. (5:08)
– Десанка Максимовић: Крвава бајка (12:36)
– Сећање на мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића (18:44)
– 1100-годишњицa престављења Светог Климента Охридског (26:43)
– Св. владика Николај: Добра воља (34:43)
– Радмила Караћ: Посјета (42:40)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Крагујевачка трагедија 1941.

Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.

Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби против четника и партизана на путу Крагујевац-Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.

Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима: Маршићу, Мечковцу (Илићеву) и Грошници, јер су села, како су Немци говорили била “легло бандита“. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи, а 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се се стрељање настави у Крагујевцу.

Исте вечери Крагујевац је био блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.

Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123. мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.

Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима, тако да данас у Музеју у Крагујевцу имамо 42 такве поруке.

Мајор Паул Кениг, командант 724. пука, који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу чудовишне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. Међу стрељанима је било око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, махом Циганчића, малих чистача ципела.

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј “21. октобар“, посвећен овим жртвама. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и “Споменик стрељаним ђацима и професорима“, који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.

Споменик је у облику римског броја 5, симболизујући одељење V-3 Мушке крагујевачке гимназије, пошто су из тог одељења сви ученици стрељани, укључујући и професора.

---

1100-годишњицa престављења Светог Климента Охридског

Овај значајан јубилеј Православне Охридске Архиепископије обележен је на више места и на разне начине. Централна прослава 1100-годишњице је одржана, уз свеколико црквено благољепије, 1. и 2. октобра 2016. године у ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Нижепољу код Битоља.

У недељу, 2. октобра, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Саслуживала су још шесторица архијереја из околних помесних Цркава, као и велики број свештеника и монаха међу којима су били и представници светогорског манастира Хиландара.

* * *

Свети Климент, архиепископ Охридски је био ученик светих Кирила и Методија. По смрти светог Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну.

Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљу околину. У Охриду подиже свети Климент цркву посвећену светом Пантелејмону.

Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше свети Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. године. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену светог Климента.

Светог Климента прослављамо 27. јула по старом, односно 9. августа по новом календару.

---

Свети владика Николај Велимировић: Добра воља

Човек са миром душевним увек је добре воље. А човек са добром вољом највећа је благодет, која се међу људима може појавити. Такав човек све ради и све подноси добре воље. Он саслуша до краја сиромаха и помогне бедника. Он опрости грешнику и пригрли радника. Он је готов да сваку праведну ствар подржи и сваку неправду исправи. Он љуби да зида и ствара. Он не осуђује но кара; он не рањава, но лечи. С таквим се човеком да друговати, и живети, и стварати. Сви социјални проблеми били би лако и брзо решени, кад би било у свету више људи добре воље. Но зла воља је данас главни путовођ људи. Злом вољом руководи се капиталист против пролетера, и пролетер против капиталиста, и побожан човек против безбожна, и безбожан против побожна, и моћан против немоћна, и немоћан против моћна, и млад против стара, и стар против млада. Све противности у свету заоштрене су злом вољом људском, и све иоле различите ствари учињене су потпуним противностима.
Но како ће имати добру вољу они, који немају мира душевнога?

А како ће имати мира душевнога они, који нису дошли до сазнања о Богу као господару света?
Помолимо се, браћо, и сад и увек само за једно једино – што чини основу људске моћи, и лепоте душевне, и среће – помолимо се, да нам у сваком часу живота буде у свести јасно сазнање, да је Божија земља и све што је на њој. Ако нам се то да, даће нам се и све остало. То ће нам бити штит од свију зала, и добро изнад свих добара. Амин.

Срби на окуп

У овој епизоди:

– Свети Јован Богослов (5:39)
– Покров Пресвете Богородице (12:45)
– 124 године од рођења Ива Андрића (19:55) и (25:34)
– Ex Ponto (22:38)
– Атентат у Марсељу (32:04)
– Трг изгубљених снова (40:50)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Иво Андрић (1892-1975)

Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године, за роман На Дрини ћуприја, као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“.

Рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској од оца Антуна, школског послужитеља и мајке Катарине, рођене Пејић. Крштен је по римокатоличком обреду. Иво Андрић се увек осећао Србином и изјашњавао се као Србин. Био је члан Српске академије наука и уметности. Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу.

1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира од 1912. на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима је припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“.

Први светски рат га затиче Кракову, али се Иво одмах враћа се у земљу. По доласку у Сплит, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, Андрић интензивно пише песме у прози. По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: 1920. године је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ и многе друге.

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину. По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је први председник Савеза књижевника Југославије, а исте године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.

Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године у Београду.

---

Свети апостол и јеванђелист Јован

Свети Јован јеванђелист, објави чудне тајне. са вечности печат скиде, удес света од почетка па до краја он провиде. Родио се овај свети ученик христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована.

Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија.

Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година.

Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.

---

Покров Пресвете Богородице

Покров Пресвете Богородице прослављамо 14. октобра по новом, односно 1. октобра по старом календару. Црква је одувек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима, у рату и миру, и свуда у невољама.

Догађај који црква празнује десио се 911. године, у време цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бденије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини је стајао свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу како се моли за сав свет”, што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је ово празновање, да нас подсећа на тај тренутак и стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.

---

Атентат у Марсељу

У атентату 9. октобра 1934, у Марсељу у Француској, убијен је краљ Југославије Александар I Карађорђевић. Убијен и шеф француске дипломатије Луј Барту. Атентат су, извели усташки терористи и припадници пробугарске терористичке организације ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), уз несумњиву подршку Мусолинијеве Италије. Даља позадина овог злочина није никада потпуно расветљена, и постоји више опречних теорија.

Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Величко Георгијев Керин, познат и под именом Владо Черноземски, уз помоћ тројице припадника усташког покрета Звонимира Поспишила, Ива Рајића и Мија Краља које је француска полиција ухапсила и од њих сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника.

Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата“.

Краљево тело је допремљено из Марсеја разарачем „Дубровник“, бродом којим је краљ и отпутовао на своје последње путовање у Француску. Кад је брод ушао у југословенске воде поред далматинске обале, сачекало га је на стотине барки да му осветле пролаз. У раним јутарњим часовима, разарач „Дубровник“ пристаје у луку Сплит, своје крајње одредиште.

Југословенски официри са палубе брода износе ковчег са посмртним остацима краља Александра, уз салве са француских бродова који су пратили разарач све до сплитске луке. У Сплиту и Загребу где је ковчег био изложен, огромне масе народа одају последњу почаст свом краљу. После тога ковчег са посмртним остацима долази у Београд. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од 100.000 Београђана.

Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.

У овој епизоди:

– Свети краљ Стефан Првовенчани и преподобни монах Давид (5:51)
– Свети краљ Владислав (10:44)
– Милан Босиљчић: Песма о краљу Владиславу (16:25)
– Добрица Ерић: Теби појем (24:05)
– Мудре мисли непознатих аутора (32:12)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Преподобни Симон монах – краљ Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве, оснивача аутономне Српске православне цркве.

Крунисан је за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца Светог Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са Светим Савом уздигао Православље до великог торжества у своме народу. По његовој жељи замонашио га је Свети Сава пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.

---

Преподобни Давид Српски

Дмитар (или Димитрије), како му је било световно име, је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви. О њему има мало података и ретко се помиње. Он је управљао пределима око Бродарева, а био је један од имућнијих жупана о чему сведоче подаци како о његовим ктиторским активностима у Светој Земљи, тако и позајмице које давао краљици Србије Јелени.

У другој половини XX века у архиву Дубровачке републике откривен је уговор о градњи манастира који је закључио Дмитар са дубровачким мајсторима Десином и његовим сином Блажом. На уговору стоји датум 03.08.1281. године и цена градње од 150 солида. Манастир је завршен за мање од годину дана – 1281. или 1282. године.

Манастир Давидовица налази се недалеко од Бродарева, поред реке Лим. Манастирска црква је посвећена празнику Богојављења, а сам манастир је крајем XVII века разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998. године када је обновљена манастирска црква.

---

Свети краљ Владислав

Је син краља Стефана Првовенчаног. После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Јована Асена, краљ Радослав губи подршку властеле која се окреће ка његовом млађем брату Владиславу. Године 1234, Радослав бива збачен и на престо је доведен Владислав.

Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. У то време Свети Сава није био задовољан променом власти и одлази на исток, где посећује Свету Земљу. Са тог пута се Свети Сава није вратио, и умире у Трнову 1236. године. Владислав, нашавши се у нелагодном положају услед смрти стрица, одлази тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст ипак излази у сусрет Владиславу и дозвољава да се Савино тело врати у Србију. Владислав свечано сахрањује свог стрица у својој задужбини Милешеви.

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су опустошили и Србију 1241. прошавши кроз приморје и Косово. Нису се задржавали и судећи по изворима доба, начинили су мању штету, али су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Јована Асена II, јуна 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио, и властела је опет почела да негодује. Лишен је власти 1243. када га, уз подршку властеле, наслеђује полубрат Урош. Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви.

Мошти му се и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.