Епизода 107 – 20. јул 2017.

У овој епизоди:

– Свети Великомученик Прокопије (04:16)
– Свети Архангел Гаврило (09:44)
– Радојка Мугоша: Исповијест (15:06)
– Цар Николај II Романов и Србија (23:42)
– Страдање Романових (32:03)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


Romanovi

Николај II Романов

Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве.

У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. 1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III.

За разлику од неких својих претходника, Николај II је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:
Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.

Своје пријатељство Николај II је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних саветника да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира катастрофом.

Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:
Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.

Србија је позната по „специфичном“ односу према својим пријатељима. Николај II је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији био потпуно заборављен.
Богу хвала, на 100-ту годишњицу Великог Рата, крајем 2014. у Београду, у знак захвалности, подигнут је споменик цару Николају II у центру Београда у улици Краља Милана.

* * *

Крајем 1917. г. букнула је тзв. Октобарска револуција. Довела је до краја Руске империје и до крвавог грађанског рата и интервенције западних монархија.
Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство.

Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“…

У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови:
„А кад и гроб већ пред нама зине,
надљудска снага, од Тебе дата,
с усана наших у висине
молиће кротко за џелата…“

Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“.

Свештеник Јован Сторожев који је повремено долазио да их обиђе и одслужи службу, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали.

А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле.

Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4/17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. На зиду те просторије су пронађени кабалистички знаци што упућује да је убиство било ритуално.

Епизода 106 – 13. јул 2017.

У овој епизоди:

– Лепоти твојој (03:47)
– Писмо Јована Јовановића Змаја будућој жени Ружи (05:55)
– Писмо Николе Тесле Јовану Јовановићу Змају (14:17)
– Поздрав Николи Тесли (20:26)
– Свети Владика Николај и Никола Тесла (27:53)
– Иван Бабић: Србин сам (Што ћутиш мали човече?) (33:32) и (39:38)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


tesla_zmaj

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај

Писмо које је Никола Тесла написао Јовану Јовановићу Змају, обавештавајући га да жели да његове песме преведе на енглески и објави у Америци, чува се у Народној библиотеци Србије.

Захваљујући се Змају из Њујорка, велики научник је писао да ће пробати да са америчким песником Робертом Џонсоном преведе неке од Змајевих стихова. Како кажу у Народној библиотеци Србије, реч је о оригиналу датираном на 15. јун 1894. године. Ово писмо је сведочанство Теслине љубави и поштовања према Змајевој поезији. Библиотека је купила писмо 1959. од приватног понуђача и данас је његов чувар. Тесла је написао писмо веома узбуђен због Змајеве песме „Поздрав Николи Тесли”.

Змај је написао поменуту песму поводом јединог Теслиног доласка у Београд 1892. године. Поета и лекар је лично прочитао песму добродошлице на пријему у Теслину част.

У писму је Тесла од песника тражио да му пошаље своју фотографију као и своја нова издања. Тесла је дословно превео песме „Три Хајдука”, „Два сина”, „Циганин хвали свога коња” и „Тајна љубав” да би се Џонсон побринуо за песнички стил превода.

Иначе, Џонсон је био велики Теслин пријатељ. Помагао му је да идеје представи јавности објављујући његове научне чланке или новинарске чланке о њему у њујоршком часопису „The Century Magazine”. Управо је у овом магазину 1894. Тесла и објавио поменуте преводе као и свој текст о Змају и српској народној поезији.

* * *

Објашњавајући сарадњу са Џонсоном, Тесла је у овом писму јављао Змају:

„У Америци нема бољег преводиоца. Преводи његови управо дивни су, а ако се погдекад мора променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика. Сад преводимо неколико другијих песама. Хтедох ’Ђулиће’, али је претешко…”

* * *

Никола Тесла, ганут песмом скочио је и са сузама пољубио песникову руку. Многи су заплакали. Тесла у заносу каже: “Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити“.

Касније је о преводу Змајеве поезије у Америци и објављивању у часопису „Century“ (Столеће), написао у писму од 17. маја 1894. године ујаку Паји Мандићу: „По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета”.

Осим песме којом је поздравио Теслу приликом његове посете Београду, Змај је парафразирајући Библију, испевао и катрен Тесли у част:

Природа и њени закони
-Све беше мркли мрак;
Нек буде Тесла! – рече Бог
И блесну светлосни зрак…

Епизода 105 – 6. јул 2017.

У овој епизоди:

– Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи (06:32)
– Свети апостоли Петар и Павле – Петровдан (12:48)
– Кнежева клетва (19:05)
– Занимљивости из Србије (23:50)
– Кнез Михаило Обреновић (27:26)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


sv_jovan_krstitelj

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег (7.јул / 24. јун)

На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарији у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице, Захаријине жене, Јелисавете. Захарија није одмах поверовао речима које је чуо и остао нем све до осмог дана по рођењу Јовановом.
Када су се сакупили рођаци због обрезања и давања имена младенцу, отац Захарија, будући нем, написао је на дашчици: Јован. Из Захаријиног дома, који се налазио између Витлејема и Хеврона рашчуло се о овим чудним догађајима по целом Израиљу те је глас стигао и до Ирода који је наредио да се покољу деца по Витлејему. Наредио је да пронађу Јована, али је Јелисавета успела да сакрије дете.
Разјарени Ирод послао је џелате у храм по Захарију и они су га успут убили. Јелисавета је са својим сином Јованом успела да побегне и да се сакрије у некој пештери. Ту се ускоро упокојила, а дечак је остао сам у пустињи на старању Бога и анђела Божијих.

Епизода 104 – 29. јун 2017.

У овој епизоди:

– Сарајевски атентат (06:54)
– Гаврило Принцип херој (13:48)
– Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну (23:55)
– Брисање српских трагова (30:52)
– Душан Топић: Видовдан (39:00)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


gavrilo-1

Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну

Након атентата на Франца Фердинанда, догађаја који је неповратно променио ондашњи свет, Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени.

Њихово суђење почиње у октобру 1914. године у Сарајеву, у време када је Европа увелико у вихору рата. Процес се води да би се ретроактивно доказало нешто што је већ зацртано – да су Принцип и остали Мадобосанци криви за велеиздају, да су на силу хтели да отцепе БиХ од Аустроугарске и припоје је Краљевини Србији и да су због тога убили престолонаследника Фердинанда.

И тада на светску историјску сцену ступа Рудолф Цистлер, адвокат из Сарајева који има само 24 године, чека да добије своју канцеларију и има велика очекивања и надања од професије.

Рудолф је био дете из мешовитог брака – мајка му је била Хрватица, а отац Аустријанац. Школовао се у Бечу и Загребу, а по убеђењу био социјалиста.

– Завело их је моје немачко презиме – објашњавао је касније Цистлер – разлог је због кога је суд баш мене позвао да уз још три браниоца учествујем на „суђењу века“.

Од првог дана суђења било је јасно да се млади адвокат неће уклопити у улогу која му је додељена. Уместо да ћути и чека да се процес одвија већ зацртаним током, Цистлер је почео да ради оно што нико није очекивао – да брани клијенте који су му поверени.

Његова излагања за оне који их познају данас се сматрају антологијским. Иако му је по службеној дужности био поверен само један број оптужених, легендарна Цистлерова одбрана обухватила је све припаднике Младе Босне.

Он је сматрао да се оптуженима не може судити за „убиство престолонаследника“, већ само за „убиство“, јер по тадашњем закону престолонаследник не познаје посебну заштиту. Цистлер је обесмислио и другу тврдњу оптужнице – да су оптужени хтели да Босну отцепе од Аустроугарске јер ова територија правно и није била део монархије већ је насилно и бесправно припојена. Дакле, ако је Босна под силом постала део Аустроугарске, по закону се њено ослобађање не може сматрати чином велеиздаје.

„Сав јавни живот, читава наша штампа, све институције, сваки појединац… испуњен је моралном индигнацијом над овим догађајем… Све кипи осветом и мржњом против атентатора и нације којој он припада. Сви вичу: ‘Убијте их, вешајте!’ Господо суци! Ви не смете чути вику улице и чаршије. Суд мора бити херметички затворен од политике и њеног опортунизма.“

Тврдити тако нешто у судници док се око вас води рат, била је огромна храброст и Цистлер је за њу платио велику цену. Атентатори су две недеље касније, 28. октобра, ипак осуђени, а млади адвокат је само 24 сата касније прогнан из Сарајева. Прича каже да су га након изрицања пресуде аустријски официри чекали испред суднице са исуканим сабљама. Изашао је на споредни излаз.

Цистлер се после Сарајевског процеса стационирао у Загребу где је изградио адвокатску каријеру. Ипак, 1918. године вратио се у своје вољено Сарајево.

Рудолф Цистлер је до краја живота остао борац за право и правду. Други светски рат затекао га је у Загребу, где су га усташе одмах после 6. априла ухапсиле и депортовале у злогласни Керестинец. Смрти га је спасла супруга Јулијана (девојачко Обершмит), због чињенице да је она била Немица.

Адвокат није био по вољи ни социјалистичким властима у Југославији. Живео је у Сарајеву повучено и далеко од очију јавности. Умро је 1960. године.

Епизода 103 – 22. јун 2017.

У овој епизоди:

– Свети мученик Кнез Лазар (04:47)
– Видовдан (13:22)
– Св Владика Николај на Видовдан 1939. (20:49)
– Црвен цвете – песма Косовским јунацима (29:30)
– Патријарх Павле: из Васкршње посланице 2008. (37:11)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


vidovdan1

Свети мученик Кнез Лазар – Видовдан

„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329. године у граду Прилепцу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу цареву и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине анатему, што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15. јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници код Ћуприје, а затим пренето у Раваницу Сремску, одакле је 1942. године пренето у Саборну Цркву у Београду. Године 1989. на 600-ту годишњицу Косовске битке његове свете и чудотворне мошти су опет пренесене у његову задужбину манастир Раваницу где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе за Косовску жртву и са собом сав народ српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“.