Епизода 115 – 14. септембар 2017.

У овој епизоди:

– Сабор светих новомученика јасеновачких (04:33)
– Три четвртине века од страдања Саве Шумановића (11:45)
– Сећање на Делфу Иванић (23:09)
– Како Бог кажњава и милује (31:17)
– Јасна Косановић: Мајка је сузу пустила (36:23)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


sv.novomucenici.jasenovacki

Сабор светих новомученика јасеновачких (13. септембар / 31. август)

Овог дана, Црква се молитвено сећа стотина хиљада знаних и незнаних, невино пострадалих Срба у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату у бројним концентрационим логорима и безбројним јамама и стратиштима.

Јасеновац је постао симбол страдања Срба у Другом светском рату, али га је тешко издвојити од осталих места страдања из овог периода као Јадовна, Глине, Пребиловаца, Корита, Дракулића, Мотика, Петрићевца…

За датум празновања је узет 13. септембар, а везује се за дан освештања обновљеног храма Светог Јована 1984. године. Стара црква у Јасеновцу из 1775. је била порушена од усташа до темеља 15. августа 1941. године.

На освештању новог храма 1984. г, тадашњи патријарх српски Герман је изговорио чувене речи:

„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).

Епизода 114 – 7. септембар 2017.

У овој епизоди:

– Усековање главе Светог Јована Крститеља (05:23)
– Поуке патријарха Павла (13:00)
– Занимљивости о Тесли и Пупину (25:05)
– Банатски пастир Михајло Пупин (32:37)
– Радојка мугоша: И смрт је љубав (41:43)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


usekovanje

Усековање главе Светог Јована Крститеља (11.септембар / 29. август)

У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.

На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.
Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.

Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.

Епизода 113 – 31. август 2017.

У овој епизоди:

– Нишлијка – прва жена инжењер у Немачкој (05:15)
– Сећање на композитора Стевана Христића (11:43)
– Момчило Гаврић – најмлађи војник у Првом светском рату (17:56)
– Зоран Николић: Прича из Првог светског рата (23:41)
– Ларина песма (32:19)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


jovanka_boncic

Нишлијка – прва жена инжењер у Немачкој

Прва жена која је дипломирала на универзитету у Дармштату пре једног века била је Српкиња Јованка Бончић. Она је прва дипломирана студенткиња Високе техничке школе у Дармштату и 18. јула 1913. године постала је прва жена архитекта са дипломом инжењера у историји Немачке. О необичности тог догађаја сведочио је пре једног века берлински лист „Илустроване новине“, који је на целој насловној страни објавио фотографију дипломаца, где је једина девојка међу младићима била и млада Јованка Бончић.

Адвокат Михаило Бончић и његова супруга Катарина добили су кћер Јованку у Нишу, 1887. године. Студије архитектуре је започела на Београдском универзитету да би након седмог семестра и стечене праксе у Српским државним железницама, студије наставила у Дармштату у Високој техничкој школи, у чијим је аналима забележено да је била прва жена која је на том европском универзитету стекла диплому.

Колико је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ говори и чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“ додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.

На студијама у Дармштату упознала је Украјинца Андреја Катернића, дипломираног инжењера са којим је касније ступила у брак у коме су добили тројицу синова – Михаила, Петра и Виталија. Једно време су живели у Санкт Петерсбургу и у Кијеву, да би се 1922. године доселили за Београд у коме су остали до краја живота.

У својој отаџбини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда.

Андреј Катеринић пројектовао је зграду Основне школе „Краљ Александар I“ у Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе „Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док је његова супруга Јованка оставила Србији неколико архитектонских дела.

Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Ковиљачи. Радила је и на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.

Јованка Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти 27. децембра 1966.

Епизода 112 – 24. август 2017.

У овој епизоди:

– Успеније Пресвете Богородице (07:00)
– Лука Ћеловић, велики српски добротвор (18:06)
– Занимљивости из историје Београда (27:28)
– Сећање на Фејата Сејдића (33:46)
– Ал’ у души нешто фали (41:24)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


luka_celovic

Лука Ћеловић, велики српски добротвор

Лука Ћеловић је рођен на Светога Луку 1854. недалеко од Требиња, а упокојио се 15. августа 1929. у Београду.

Био је учесник Невесињске пушке и оба српско-турска рата.

Са 18 година, 1872. г. долази у Београд без игде ичега. Као угледан трговац, 1882. г. оснива Београдску задругу чији председник остаје до своје смрти. Задруга даје више пута зајам београдској општини као и држави. Свој хонорар је поклањао домовима слепих у Земуну и Инђији, као и одбору „Госпођа“ за заштиту слепих девојака.

У кафанама је посматрао оне који се коцкају па би им већ сутрадан отказивао кредит.

Од 1912. постаје члан управног одбора Народне Банке Србије, а за време Првог светског рата пратио до Марсеја, чувао и сачувао, благо Краљевине Србије.

Савамалу, од Јаворске улице до железницке станице је уредио по узору на велике европске градове. У том делу подигао је своју породичну кућу, изградио палату Београдске задруге, велелепни хотел “Бристол”, као и зграду Београдске берзе…

Био је покретач и главни финансијер ослободилачких четничких акција у јужној Србији и у Старој Србији, данашњој Македонији, а у његовој кући је 1902. године основан главни одбор четничке организације.

Иако без школе и скоро неписмен чврсто је веровао да је наука основа нашег будућег живота. После Првог светског рата Светосавска награда је давана у његово име најбољим студентима на Београдском универзитету. Основао је фонд у корист академског певачког друштва “Обилић”, углавном састављеног од београдске интелектуалне омладине.

Иако један од најбогатијих у Србији остао је доживотно скроман, без великих личних прохтева. Од покретне имовине имао је само неколико комада намештаја који би могли стати у омању собу.

После његове смрти, 15. августа 1929, пронађен је тестамент и писмо о оснивању задужбине. Имао је само једног наследника – Београдски универзитет. Његово завештање је тада износило преко 50 милиона динара.

У тестаменту је имао само један услов: приход задужбине од некретнина може да се користи, троши и употребљава за научне потребе и циљеве универзитета, али основни капитал не сме, ни у ком случају, да се смањи.

Његову задужбину чинили су: плац са кућом у Јаворској 7 и 9, двоспратна кућа у Краљевића Марка 1, која има 4 стана и 4 дућана у приземљу, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке 1 у којој су 24 стана са 3 лифта и 6 дућана са 3 теретна лифта, палата дуж целе Загребачке улице којој припадају бројеви 3, 5, 7 и 9, као и палата у Босанској 16. (данашњој Гаврила Принципа) са 31 станом и 7 дућана са 4 теретна лифта.

Милостиви Господе, дај да српски народ изроди још оваквих добротвора у славу Твоју, на добро народу и Отаџбини.

Епизода 111 – 17. август 2017.

У овој епизоди:

– Великогоспојински пост (00:30)
– Преображење Господње (07:09)
– Јован Дучић о пријатељству (16:50)
– Церска битка (23:10)
– Чујем (28:17)
– Сабор трубача у Гучи (36:59)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


preobrazenje

Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту.

Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији.

Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17).

Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство.

Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије.

Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба.

Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други – зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове.

Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.