Епизода 65 – 29. септембар 2016.

У овој епизоди:

– Духовне поуке: А Бог је рекао: „Не“ (5:15)
– Генерал Павле Јуришић Штурм (12:27)
– Сећање на Силвану Арменулић (22:07)
– Кирк Даглас у Скадарлији (28:28)
– Стрепња (34:35)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Павле Јуришић-Штурм

Командант Треће Армије генерал Павле Јуришић-Штурм Рођен је 1848. у Немачкој као Паулус Еуген Штурм. Отац Ото, Лужички Србин католик, био управник ловишта цара Вилхелма I. Војну академију је завршавао у Пољској и Француској. Ратовао за Краљевину Пруску против Француске (са класним другом из официрске школе, каснијим фелдмаршалом Макензеном, а против француског легионара кнеза Петра, будућег краља, који је био заробљен, а управо му је Павле поштедео живот). У Србију дошао са братом пред први српско-турски рат, у коме је био добровољац, да предаје на Војној академији, па се заљубио, оженио, постао православац и променио име и презиме. Учествовао у седам ратова. У војсци био пуних 56 година. Ађутант краља Петра I. Командант славне Дринске и Дунавске дивизије. Рањен у Кумановској битци. За заслуге у ослобађању Македоније од Турака, унапређен у чин генерала.

На почетку Првог светског рата постаје командант Треће армије. Учествује у Церској и Колубарској битци. У битци на Дрини Трећа армија је пуна два месеца одолевала петоструко јачем непријатељу. Генерал Јурушић је први обавестио Врховну команду, али и светску јавност о зверствима и нечувеним злочиначким иживљавањима Хрвата, припадника Аустроугарске војске, над српском нејачи, поготово у бежању после пораза на Церу. У повлачењу кроз Албанију успео немогуће – да допуни људство своје армије на 30.000 војника. Послат 1916. у Русију да помогне генералу Живковићу због немира у Добровољачком корпусу. Враћајући се 1917. за Солун преко Јапана, бива гост цара Јошихита који га и одликује орденом који је само он имао у српској војсци. Генерал Југословенске краљевске војске.

Пензионисање у Краљевини СХС 1921. му је јако тешко пало због тога што су у војсци остављени, а на његово запрепашћење чак и унапређени, многи бивши аустроугарски неспособни официри, а за неколико старих и заслужних команданата који су и буквално стварали српску војску, није било места. У дугој и богатој војничкој каријери, ратовао као немачки официр против Француза, а као српски – заједно са њима. Као подофицир се борио за Немачку, а као генерал – против ње. Доживео да по ослобођењу Србије 1918. гледа заробљеног фелдмаршала Макензена на скели, свог старог класног друга. Његов једини син, Павле Јурушић-Штурм Млађи, био је мајор српске војске у Првом светском рату. У Другом светском рату хапси га Гестапо, и бива стрељан. Понуђено му је било, због немачког порекла, да буде ослобођен и да буде у кућном притвору, што је он одбио говорећи да је српски официр.

---

А Бог је рекао „Не“

Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.

Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.
Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.
Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.
Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.
Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.
Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”.
Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.

Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим…”

Св. Архангел Михаило – Ванкувер

---

10. октобра се навршава 40 година откако је незаборавна певачица Силвана Арменулић изгубила живот у саобраћајној несрећи. И данас после толико година, скоро да не постоји неко ко не зна или није чуо за Силвану, чак и они који су рођени много година после њене погибије. Оставила је неизбрисив траг у српској народној музици.

Сећање на Силвану Арменулић

Силвана Арменулић је рођена је 18. маја 1939. године у Добоју као Зилха Барјактаревић. Била је треће од десеторо деце посластичара Мехмеда Барјактаревића и мајке Хајрије. Са шеснаест година отишла је код тетке у Сарајево и почела да пева по кафанама.

Уметничко име Силвана узела је по тада популарној глумици Силвани Мангано, чији је филм „Горак пиринач“ посебно волела.

Године 1961. се удала за познатог српског тенисера Радмила Арменулића, са којим је 1964. добила ћерку Гордану.

Силванине песме не само да се и данас слушају, него су и даље велики хитови. Фасцинантном бојом гласа, сигурном интонацијом и великом емотивношћу, освајала је срца љубитеља народне музике.

* * *

Наступајући у Лесковцу 1958. године спазила је на клупи испред хотела промрзлог младића. Разменили су неколико речи. Он јој је открио да је дошао са села у потрази за послом, није имао новца да се врати кући, а није имао ни где да спава.

Пошто се и сама успињала трновитим путем, Силвана је у потпуности саосећала са момком и понудила се да му помогне колико може: замолила је управника хотела да несрећном младићу нађе било какав посао и смештај. Кад се узму у обзир њена харизма и шарм, није чудо што јој је одмах изашао у сусрет.

Неизмерно захвалан, тај момак почео је да се дружи са музичарима и повремено би с њима, на Силванин наговор, чак и отпевао по неку песму. Име му је било Тома, а презивао се Здравковић. Она је тада имала 19 година, он 20. Касније, кад је већ постао најтраженији фолк кантаутор и певач, управо је он за Силвану написао песме које су је прославиле. Између осталог и песму „Шта ће ми живот“, коју је отпевала у ТВ серији „Љубав на сеоски начин“, а истоимена плоча је продата у то време невероватних 300.000 примерака.

* * *

Погинула је 10. октобра 1976. године у саобраћајној несрећи на ауто-путу Београд-Ниш, код места Колари. Заједно са њом погинула је и њена сестра Мирјана (Мерима) Барјактаревић и Раде Јашаревић, шеф Народног оркестра РТ Београд, који је управљао аутомобилом.

* * *

Постоји анегдота како је, већ као велика звезда која је одавно заборавила кафанско музицирање, Силвана са друштвом дошла на вечеру у Скадарлију и ту, на месту где је почела свој пут, одмах се створила огромна гужва. Куварице су извиривале, оркестар је засвирао туш, конобари су престали да служе.

Случај је хтео да се у том тренутку у Скадарлији појави тадашњи холивудски суперстар Кирк Даглас. Сео је и запањио се: нико га није ни погледао. Сви су били око стола неке смело деколтиране плавуше.

Тада се појавио још један човек са фото-апаратом и погледом питао Дагласа да ли сме да га фотографише. Овај му је, коначно задовољене сујете, одобрио. И након што је севнуо блиц, незнани фотограф је пришао столу, затражио новац и оставио цедуљицу да се слике за три дана могу подићи у тој и тој фотографској радњи.

У овој епизоди:

– Свети Јоаким и Ана (3:54)
– Воздвижење Часног Крста – Крстовдан (9:48)
– Битка на Кајмакчалану (17:42)
– Сећање на Тому Здравковића (26:28)
– Наздравимо (34:31)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Тома Здравковић

Томислав „Тома“ Здравковић је био је познати српски певач народне музике, композитор и песник.

Рођен у Алексинцу, 20. новембра 1938, као четврто по реду од петоро деце својих родитеља Душана и Косане, а упокојио се у Београду, 30. септембра 1991.г. Пред Други Светски Рат рат, Душан је преселио породицу из Алексинца у родно Печењевце, у близини Лесковца.

Тома је био је боем. Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара. Последњи концерт и јавни наступ имао је 20 дана пред смрт, у Подгорици 10. септембра 1991. године.

Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, по кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 80-их година.

У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске.

Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.

Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.

Тома Здравковић се појавио у улози певача и у два филма: „Балкан Експрес“ и постхумно у „Боље од бекства“, као и у две ТВ серије: „Докторка на селу“ и „Бољи живот“.

Кад је сазнао да је болестан, Тома Здравковић је отпевао најлепшу љубавну песму руског песника Константинa Симоновa – „Чекај ме“. Многима је ова песма најпознатија баш у интерпретацији Томе Здравковића.

Док је Константин био на фронту и Другом Светском Рату његова јединица је била у потпуном непријатељском окружењу. Није очекивао да преживи. Написао је песму и ставио у џеп, а песму је требала да стигне његовој великој љубави Валентини после његове погибије.

Мирно је ишчекивао свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт и са срећним крајем обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика!

---

Битка на Кајмакчалану – ХВАЛА српским јунацима!

Од 30. августа до 23. септембра 1916. одриграна је једна од најважнијих битака у историји српског народа и српске војске. Кајмакчалан је остао симбол српске храбрости, страдања, пожртвовања, жеље за слободом. За српску војску била је то „Капија слободе“, а за непријатеље – врх који нико не може да освоји.

Српска војска, решена да отвори „Капију слободе“, неустрашиво се суочила са јаким непријатељским снагама. После великих, страшних борби, српска војска је победила и поново закорачила на територију своје отаџбине.

Цена која је плаћена била је веома висока – погинуло је 4.438 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалан који се уздиже до 2.251 метар, животе оставило више од 10.000 људи, што српских, што непријатељских снага. Ровови, дубоки и до метар и по, на појединим местима после битке били су дупке пуни лешева.

Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име „Борисов град“, инспирисана својим митским јунаком.

За Србе, сем стратегијског, Кајмакчалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе“.

Француска команда је јављала у тадашњем извештају са ратишта: „Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун“.
Команда српске војске је била свесна – пробоја Солунског фронта неће бити ако не буде освојен Кајмакчалан. Зато су српски војници било силно мотивисани, јер им се са тог места пружао поглед ка Србији, ка кући, ка отаџбини…

Много је епских прича са тог места ужаса, а уједно и поноса, али се у историјским подацима издваја Добровољачки одред војводе Вука, који је мењао правац пробоја и на крају освојио тај чувени „Борисов град“, у чију су се неосвојивост клели бугарски војници.

О томе каква је то битка била и колико је било страшно на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: „Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених“.

Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је коначно била заустављена.

Коришћени делови текста са портала „Магацин“

---

Свети Јоаким и Ана

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

„Светосавље“

---

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

„Светосавље“

У овој епизоди:

– Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина (6:17)
– 102 године од рођења патријарха Павла (13:16)
– Поуке патријарха Павла (21:30)
– Сећање на Јордана Николића (27:38)
– Плава боја (34:35)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

У овој епизоди:

– Усековање главе Светог Јована Крститеља (5’46“)
– Сећање на Саву Шумановића (12’15“)
– Поучна прича: Стабло брига (18’12“)
– Душко Радовић и Рајко Митић (23’36“)
– Србија – земља спорта (27’25“)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Сава Шумановић

У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље усташе су убиле 150 грађана Шида, међу којима је био и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. века.

Рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, Сава је од четврте године живео у Шиду. Прво интересовање за уметност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста.

Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1920. први пут је отишао у Париз где је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим уметницима.

Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завшрио је „Пијану лађу“, монументално ремек-дело инспирисано истоименом Рембоовм песмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.

„Пијану лађу“ и друге слике Шумановић је излагао на Салону независних и Јесењем салону, престижним ликовним смотрама на којима су диктирани трендови мимо званичног и конзервативног програма сликарских академија.

Од средине 1930-тих је живео повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове.

У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у последњој деценији развио особен стил који одликују светле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умем“. Последња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посету и откуп, што му је донело велики успех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.

За време Другог светског рата, Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске, ћирилица је била забрањено писмо па је Шумановић, из протеста, уместо потписа стављао само годину настанка.

Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега, „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете“. Сви су одведени у Сремску Митровицу где су мучени и стрељани два дана касније.

У том тренутку на његовом штафелају сушила се слика „Берачице“.

Највећи број његових дела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.

Усековање главе Светог Јована Крститеља

(11.септембар / 29. август)
У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.
На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.
Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.

Стабло брига – поучна прича

Једном приликом сам ангажовао врхунског столара да ми помогне у реновирању старе пољске кућице и управо му се завршио први тежак дан на том послу. Пукла му је гума па је изгубио један сат рада, електрична тестера му је отказала, а сада му се стари камионет одбија покренути. Док сам га возио кући, седео је озбиљан у каменој тишини.

На доласку, позвао ме је да упознам његову породицу. Док смо ходали према вратима, на кратко је застао испред малог стабла, додирујући врхове грана с обе руке. Пре него што су се врата куће отворила, он се невероватно трансформисао. Његово преплануло лице засијало је осмесима те је загрлио своје троје мале деце и супрузи дао пољубац.

Затим ме је отпратио до аутомобила. Прошли смо крај стабла, а ја сам горео од радозналости. Питао сам га шта је то што сам малопре видио.

“Ох, то је моје ‘стабло брига’”, одговорио је. “Знам да не могу избећи проблеме на послу, али једно је сигурно, ти проблеми не припадају кући, мојој жени и деци. Зато их само обесим на стабло сваке вечери, пре него што уђем у кућу. Ујутро кад кренем на посао поново их узмем.”

На тренутак застане. “Али смешно је…,” насмеје се, “…кад у јутарњим сатима дођем да би их поново покупио нема их ни приближно онолико колико се сећам да сам их обесио претходне вечери.”

Зелена учионица

У овој епизоди:

– Сећање на Дарју Александровну Коробкину
– Поука патријарха Павла
– Да ли сте знали?
– Рецепт Мике Антића

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Рускиња дала живот за Србе

Болничарка Дарја Александровна Коробкина, Рускиња из Санкт Петербурга, је хероина из битке на Гучеву. Погинула је у саставу Дринске дивизије другог позива 2. октобра 1914.
Дарја је, са 26 година – по доласку у Београд, и упућивању у Ваљевску болницу – инсистирала на томе да иде на Гучево, да помаже српским јунацима у чувеној „Бици под облацима“.

Млада Рускиња, болничарка Дарја Александровна Коробкина, оставила је трајни белег помажући рањеним српским јунацима током Гучевске битке, па заслужује трајни спомен, тако што би нека установа: школа, болница или улица, свеједно, понела њено име.

Зато у парку код Специјалне болнице у Бањи Ковиљачи стоји пано, као знак сећања на руску хероину у српским редовима. Нажалост, то је било све – до скора.

Свечаног 12. августа 2016, је откривена и освештена спомен-плоча. Том приликом амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, о митској хероини Дарји, је поред осталог рекао: „још пре него што је Русија ушла у рат са Немачком, Дарја је дошла овде, лепа, млада, из добро ситуиране породице, из једне од најпознатијих престоница света, царског Санкт Петербурга, да спасава рањене са бојишта”.

Светао лик Дарје Коробкине заслужује сваку нашу пажњу и поштовање, не само због њеног милосрђа и одлуке да је из ваљевске болнице пребаце на фронт међу рањенике којима је била неопходна помоћ на местима где падају гранате.

Песник Милосав Јелић је тада записао: „Први пут је видесмо у стрељачком строју на Курјачици 31. августа 1914. г. Била је у чизмама, копорану и са шајкачом. У најстрашнијој ватри је превијала рањенике, не хотећи да се уклони. И гледајући очајнички напор да се задржи надмоћнији непријатељ, она је непрестано говорила војницима: ’Кад би само знали Руси за ове муке, пожурили би преко Карпата, али, ето, не знају…’”

Погинула је после непуних месец дана на Гучеву, на Еминовим Водама, пошто је и тамо пратила V пук II позива; погођена је 50 метара иза стрељачког строја гранатом прве хаубице, коју су Аустријанци испалили на Гучево. Сахрањена је уз остале војнике на Еминовим Водама.