У овој епизоди:

– Богојављење (06:22)
– О Грегоријанском и Јулијанском календару (13:07)
– Још о календарима (21:07)
– Драгана Ђурковић-Тошић: Испод брезиних кора (28:02)
– Сећање на Миодрага Микија Јевремовића (34:43)
– Казивања познатих о Србији и Србима (40:44)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

О календарима

Календар скуп правила којима се одређује однос између разних временских интервала: дана, недеља, месеци и година. То је попис дана, недеља и месеци у појединој години односно таблица распореда дана у години, али и начин рачунања времена. Већина календара су или лунарни (који прате месечеве мене) или соларни (који прате положај сунца).

Две најпознатије историјске варијанте календара су Јулијански који је саставио астроном Сосиген из Александрије 46. године пре Христа на захтев Јулија Цезара) и Грегоријански који је саставио Luigi Ghiraldi 1582. године на захтев папе Гргура XIII.

Како би се лакше разумела израда сунчевих календара потребно је познавати појмове тропске (или сунчеве) и звездане (или сидеричке) године.

Тропска година је време између две пролећне равнодневнице. Њено просечно трајање је 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. Овај циклус није синхронизован са положајем Земље у својој орбити око Сунца, а звездана година је управо то – време потребно да земља на својој орбити дође у исти положај у односу на непокретне звезде.

Као последица тога, тропска година је око 20 минута краћа од времена које је потребно Земљи да заврше једну пуну орбиту око Сунца мерена у односу на непокретне звезде.

* * *

Јулијански календар

Према јулијанском календару свака четврта година је преступна, тј. једна година у Јулијанском календару траје у просеку 365,25 дана. Разлика између тропске године и године по Јулијанском календару је 11 минута и 14 секунди. Према томе сваке 128-е године ће се јавити одступање од 1 дана и тако редом.

Грегоријански календар

Због одступања од тропске године, 1582. године Luigi Ghiraldi на захтев папе Гргура XIII. је саставио грегоријански календар. Разлика између Грегоријанског и Јулијанског календара је та што Грегоријански има 97 преступних година у сваких 400, а Јулијански 100. У Грегоријански календар уведено је такозвано Секуларно правило да су године дељиве са 100 (секуларне године) обичне – осим ако су дељиве са 400 – у том су случају преступне. То значи да су године 1600. и 2000. преступне у оба календара а 1700, 1800, 1900, 2100, итд. преступне само по Јулијанском, док су обичне по Грегоријанском календару.

Приликом увођења Грегоријанског календара уведена је корекција – избрисано је 10 дана који су били вишак због дотадашње употребе јулијанског календара, па је након 4. октобра 1582. уследио 15. октобар 1582.

По горепоменутом правилу за преступне године, разлика после 1600. године је остала иста – 10 дана. После 1700, 1800. и 1900. разлика је повећана за по један дан на сваку од ових година, тако да данас износи 13 дана. После 2000. године разлика је остала иста – 13 дана, али ће после 2100. године разлика износити 14 дана и тако даље.

Мерено Грегоријанским календаром, православни Божић се у 19. веку славио 6. јануара, у 18. веку 5 јануара а у 17. веку 4. јануара. У следећем веку ће се славити 8. јануара.

Тако ће после 2100. Ђурђевдан падати 7. маја, Петровдан 13. јула, Аранђеловдан 22. новембра, а Никољдан 20. децембра.
Зато је правилније рећи да православни славе Божић 25. децембра по Јулијанском календару – управо због тога што разлика између ова два календара није константна.

* * *

Грегоријански календар је у својој природи геоцентрични, док је Јулијански календар космоцентрични. Грегоријански је ближи сунчевој години, а Јулијански звезданој години. Грегоријански прецизније одсликава годишња доба на Земљи, а Јулијански васиону и векове. Зато је бесмислено рећи да је овај или онај календар тачнији ако се не каже у односу на шта.

Грегоријански календар је данас, захваљујући утицају Римокатоличке цркве, у већини крајева света важећи календар. Али, не користи се у свим земљама данашњице, јер и даље постоје јеврејски, кинески, коптски, исламски, персијски, јулијански и други календари.

Римокатоличке земље Португал и Шпанија су прве увеле Грегоријански календар. Данска га је увела 1700, Велика Британија 1750, већина држава које сачињавају садашње САД 1752, Бугарска 1916, Русија 1917, Србија 1919, Турска 1926, итд…

Најпрецизнији прорачун Тропске године дао је један Србин, професор небеске механике Милутин Миланковић. Миланковић је предложио Реформисани јулијански календар по којем годишње одступање од тропске године износи само две секунде. То значи да је потребно да прође 400.000 година да би се накупио један дан. Овај календар се тренутно поклапа са Грегоријанским и тако ће остати до 2800. године.

Неке православне цркве, као Грчка, Румунска и Бугарска су прихватиле Миланковићев календар, али већина православних нису прихватиле календарску реформу. Јулијански календар и данас употребљавају Руска, Антиохијска, Грузијска, Српска православна црква и Јерусалимски патријархат, као и цела Света гора.

Јулијански календар се и данас користи у астрономији, а користи га и NASA.

У овој епизоди:

– Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа (04:02)
– Божић (12:32)
– Полажајник (или положајник) (19:20)
– Божић у урбаној средини (26:02)
– Мудре мисли о Господу Исусу Христу (36:12)
– Новогодишња честитка (40:25)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

„А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога“ (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатна… ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус“ (Лк 1, 18 и 31).

У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху.

У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14).

У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин.

После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.

Из Пролога, Св. владике Николаја: „Светосавље“

У овој епизоди:

– Божићни празници и обичаји (08:47)
– Бадње вече (15:06)
– Љиљана Милосављевић: Као одјек (19:08)
– Мојковачка битка (23:45)
– Сећање на сердара Јанка Вукотића (36:57)
– Василија Вукотић – српска хероина (43:46)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (47Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Мојковачка битка

Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић.

„ … да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена…“

Црногорска санџачка војска је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године. Када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни део аустроугарске војске са 20.000 војника и око 70 топова налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други део нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену, када су и Његошеву капелу уништили.

По сведочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији од како се памти. Температура је била 25 испод нуле, а снега је било око метар, а на неким наносима и до два метра. Услови црногорске војске, која је бројала око 6.500 душа, су били катастрофални: хлеба је било пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није могло ни маштати, муниције и оружја је било толико мало, да се морало штедети за остатак битке.

Како су причали учесници битке, битку је на сам дан Божића пресудило то, поред огромног срца и воље, што је црногорска војска била снабдевена руским пушкама популарним “московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских “маузерки“ за 30 центиметара. У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу, упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, бијући се прса у прса голим рукама и бајонетима, приморали много јачу и опремљенију аустро-угарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби.

После битке која је у мањим интезитетима трајала још неколико дана, аустро-угарска војска, која је пре битке бројала око 20.000 људи, одустала је од даље потере за српском војском, која се успешно повукла преко Скадра на Крф, а црногорска, и Држава и Војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње.

Сердар Јанко Вукотић и цела војска је добила највећу похвалу од самог Престолонаследника Александра који је рекао: „Ви сте се више него одужили Српству…“

У овој епизоди:

– Преподобни новомученици београдски Пајсије и Авакум (04:08)
– Поуке светих отаца (10:17)
– Руски војни хор Александров (17:07)
– Српски културни врт у Кливленду (27:36)
– Ја сам та и та (33:27)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (40Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Преподобни новомученици Пајсије и Авакум

Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“

Majко мојa на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме

Из Пролога, Св. владике Николаја: „Светосавље“

У овој епизоди:

– Преподобна мати Ангелина, деспотица српска (06:48)
– Поуке светих отаца (17:26)
– Занимљивости у вези градње храма Светог Саве (27:04)
– Милена Павловић-Барили (38:25)
– Маријана Младеновић: Напиши ми песму као Лаза Ленки (43:55)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (46Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Милена Павловић-Барили

Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника.

Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима. Готово све њене надреално-магичне композиције имале су у себи романтичарско значење, велови, односно драперије, симболично означавају деобе и раздвајања, али и спајања и повезивања реалности и маште, светла и таме, добра и зла. Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену.

Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир.

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом.

За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Вог, Текстрон Вог, Харперс Базар, магазин Херст, Таун енд Кантри. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.

Милена Павловић-Барили умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима пренета је на гробље за странце у Риму, где су и њени родитељи, Даница Павловић и Бруно Барили.

Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили.

У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија и музеј у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

Извор: „Српско благо“