У овој епизоди:

– Недеља Глувна (00:30)
– Света Марија Египћанка (07:12)
– Благослови непријатеље моје (19:05) и (24:08)
– Равница (30:52)
– Сећање на Споменка Гостића (36:13)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Сећање на Споменка Гостића (1978-1993)

Споменко Гостић је најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. 20. марта 1993. престало је да куца срце четрнаестогодишњег јунака који је бранио своју отаџбину.

Рођен 15. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца.

Године 1992, почетком рата, живео је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, у априлу 1992. умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије БиХ.

Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске где је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима на првим линијама фронта. Обављајући поверене му задатке. Једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повређен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.

Једна породица Срба из Француске, која је на Озрен стигла носећи хуманитарну помоћ, хтела да га усвоји и спасе од страхота рата. Споменко је одбио. „Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овде до краја, док не дочекамо мир и слободу, а онда, видећемо“, рекао је тада мали борац.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу.

У неким градовима Републике Српске покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу. На годишњицу његове погибије, 20. марта 2014. године, у Добоју испред цркве откривен је споменик овом младом хероју. Три године касније, 19. марта 2017, у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је понела име овог младог хероја.

Вечна му слава!

У овој епизоди:

– Недеља Средопосна (06:05)
– Иво Андрић: Лица (12:18)
– Наш гост: Тања Прокопљевић (18:38)
– Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру (23:19) и (31:52)
– Бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. (41:52)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

…

Вили Вимер је годинама био високи функционер Хришћанско-демократске уније, једне од највећих партија у Немачкој, а први пут јој је приступио 1959. г. Од 1976-2009. био је савезни посланик у Бундестагу и предводио је немачку делегацију парламентараца при ОЕБС-у, да би од 1994. па све до 2000. био председник парламентарне скупштине ОЕБС-а.

Снажно се залагао, заједно са неколицином немачких политичара, против ратног похода НАТО-а на Србију, оптуживши тадашње немачке министре Фишера и Шарпинга за тешке манипулације.

Своју пацифистичку мисију потврдио је и у вези ангажовања немачких авиона „Торнадо“ у Авганистану, када је Савезном уставном суду упутио жалбу против Савезног парламента због одобравања слања немачких авиона у кризно подручје.

ПИСМО ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ

Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и American Enterprise Institut (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово;

2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија;

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак;

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945;

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би de facto превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања Концепта нове стратегије Алијансе у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС;

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају;

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство;

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја;

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору;

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права;

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер

Извор: „Извор Геопоилитика, бр. 72.“

У овој епизоди:

– Недеља Крстопоклона (06:00)
– Светих Четрдесет мученика у Севастији – Младенци (13:21)
– 13 година од погрома на Косову и Метохији, 17. марта 2004. (24:53)
– Веселин Џелетовић: „Шаров“ (32:43)
– Српске народне пословице (40:03)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

13 ГОДИНА ОД ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, 17. МАРТА 2004.

Мартовски погром 2004. један је од најтрагичнијих датума у новијој српској историји.

Са лицем правде се и даље нису среле вође руље која је изазвала 33 појединачна немира, и оружјем, бомбама и паљењем кућа, манастира и цркава обрачунавали се са Србима. Све се свело на неколико судских процеса.

Без имало одговорности, шиптарски медији и политичари су за смрт малишана окривили Србе из суседног села Зупче. Та вест је подигла на ноге више од 51.000 Шиптара, изазивајући дводневне немире. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а два села Слатина и Свињаре су потпуно избрисана. Порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских објеката, као и 35 православних цркава и манастира.

Место најжешћих сукоба био је мост у подељеном граду – Косовској Митровици. Око 11 часова, тог 17. марта 2004. године, око 200 Шиптара наоружаних ватреним оружјем и бомбама упутило се ка мосту на Ибру, успели су да пробију барикаде Кфора и уђу у северни део града. Том приликом убијено је двоје Срба. Окршаји су трајали два дана, а у последњем налету Шиптари су гранатирали северни део града. У селу Свињаре запаљен је велики број српских кућа, а након погрома у село се није вратио ни један Србин.

У Приштини су 17. марта демонстранти запосели станицу Унмик полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских теренских возила и напали зграду у којој су живели Срби. У српском селу Чаглавица Шиптари су Молотовљевим коктелима запалили су десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Шиптара рањено је неколико Срба.

У Обилићу су српске куће и станови су спаљени, а они који су покушали да побегну су премлаћени. У Косово Поље Шиптари су пристизали аутобусима из Дренице. Осим кућа, у том месту су спаљене и обе православне цркве – Црква Светог Николе и Црква Свете Катарине. Испред школе у Косовом Пољу убијен је Златибор Трајковић, стар око 60 година.

У Призрену су 17. марта све православне светиње биле у пламену. Запаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. Погромом су погођени и Пећ, Гњилане, Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн, Ораховац, манастир Девич, Урошевац, Подујево, Штрпце, Грачаница, Лапље Село.

Србима је требало дати до знања да могу да нестану са ових простора преко ноћи. Требало им је ставити до знања да су након 17. марта само гости на Косову и Метохији, и да је њихов физички опстанак несигуран. Штавише, расељенима из 1998. и 1999. године је послата порука да се не надају никаквом повратку, а нарочито због тога што међународна заједница није ништа учинила да обезбеди основне услове за повратак расељених.

У овој епизоди:

– Недеља Пачиста (00:30)
– Владика Николај: Срце уз часни пост, недеља II (06:10) и (11:11)
– Утицај црквених звона на људско здравље (19:20)
– Мудре мисли и изреке (27:52)
– Мирјана Драшковић: Искушење (32:52)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

УТИЦАЈ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА НА ЉУДСКО ЗДРАВЉЕ

Од давнина је познато да куга није харала тамо где су много и јако звонила црквена звона. Ево шта о томе каже савремена …наука:
Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно делује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом.

У вези са тим, велики руски научник Шипунов као и историја, тврди:

„Пре свега, звоно није творевина толико људског колико Божијег ума! Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божијег откровења, исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима Задонски, Данилов, Стејски, на растојању од 7 км. (према резултатима мерења), уништавала је све патогене микроорганизме. Пре 12 година смо истраживали околину Јелохолске Саборне цркве у време Васкрса. Када је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа.

Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ старе Русије, заобилазиле су области у којима је било много великих манастира и цркава и где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала. Наши математичари су израчунали снагу звоњења, односно моћ дијапазона. У Русији, је до 1918. године било 80.000 цркава и 1250 манастира, па се звук једног звона претапао у звук другог. Тако се по прорачунима научника, над Русијом стварало снажно заштитно поље, које је земљу штитило од великих епидемија.
Звоњење је створено Божанским снагама ради јачања природне звукосфере.

Светосавско звонце, бр. 3/2012.

У овој епизоди:

– Васкршњи пост (06:33)
– Недеља православља (14:13)
– Значај победе православља (19:24)
– Казивања познатих о љубави (26:59)
– Сунце жеже (34:23)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа. Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви.

Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надахнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле.

То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године. Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима.

Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека.

Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности. Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Развијена је велика мисионарска делатност Цркве.

Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима. Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.
Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: „Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша“ (1. Јн. 5, 4).

Јереј Предраг Грубачки