– Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (7:15)
– Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски (12:38)
– Лустери цркве Ружице на Калемегдану (21:13)
– Владика Николај: Ова је земља бедем хришћанства (26:48)
– Драгана Ђурковић-Тошић: Све ове године (33:57)
Да ли сте знали да цркву Ружицу на Калемегдану красе лустери направљени од пушчаних и пиштољских метака, топовске муниције, српских официрских сабљи и делова војничких сандука?
Изглед и значење овог лустера више пута су погрешно тумачени, међутим, њихова симболика је искључиво везана за Први светски рат. Лустер, тј. полијелеј представља прави рарирет и занимљивост града Београда. Полилеј означава „светла са пуно уља“, тачније кандило које се пали ради молитвеног и духовног узношаја.
Светлост и молитвене сузе које стално капљу на оружје, потребни су да светле са поруком да више никад не буде таквог безумља какав је био Велики рат. Богородичина црква Ружица је у 18. веку била коришћена као барутни магацин, који је од 1867. до 1869. године претворен у војну цркву.
Порушена је током Првог светског рата а обнова је завршена 11. октобра 1925. године. Приликом ове обнове направљене су и две статуе, које су изливене од топовских чаура. Једна представља копљаника цара Душана, а друга пешадинца из Балканских ратова.
Патријарх Павле је најбоље објаснио зашто је Хришћанин.
„Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш некога без икакве логике. То је и права слобода. Е, зато сам хришћанин !“
Патријарх србски Господин Павле упокојио се 15.новембра 2009.године. Ипак, његова мудрост, доброта и племенитост живеће вечно. Нека овим његовим мислима, макар део његове благости пређе и на нас.
Године пролазе од смрти Патријарха србског Павла, сећања на њега и даље су жива међу србских народом. Због своје скромности и доброте волео га је обичан свет, а он му је увек узвраћао пажњом и лепим речима.
А, ово су неке од великих животних мудрости нашег Патријарха Павла:
„Човек је јачи мртав него нечовек жив.“
„Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, када би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави, јер љубав је веза савршенства, када би се макар држали принципа: ‘Што желите себи, то чините другима, што не желите себи, то не чините другима’, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.“
„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“
„Они не схватају хришћански љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина.“
„Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.“
„И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једнога, а то сам ја. Кад то зна човек има стабилност.“
„Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате !“
„Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.“
Свети краљ Милутин беше син краља Уроша I, унук Стефана Првовенчаног, односно праунук Стефана Немање а отац Светог Стефана Дечанског и деда Цара Душана Силног.
Милутин, беше млађи брат Светог краља Драгутина, кога и наследи на престолу Српске државе. Драгутин је на сабору у Дежеву 1282. године предао Милутину власт и краљевство у Српској земљи.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, »овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен«. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, »њихов добри учитељ и наставник, ненасити градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених«. Све ово пак Милутин чињаше у намери »да све приведе ка истинској вери«. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној.
Јер када у његово време византијски цар Михајло Осми Палеолог склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства.
* * *
За 40 година владавине саградио је најмање толико цркава и манастира, иако прецизна листа не постоји, јер су многе задужбине разрушене турском најездом. Остаће упамћен као највећи ктитор од свих српских владара.
Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану завршен је 1317. године и Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен.
Тешко је набројати све његове задужбине. Најпознатије су свакако Грачаница код Приштине и Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино код Куманова, Краљева црква у Студеници, Црква Светог мученика Христова Никите у Бањанима код Скопља, Црква Светог Јована у Свачу (данашњи Шас) код Улциња, манастир Тврдош код Требиња, Манастир Витовница код Пожаревца, Манастирска црква у Хиландару, манастир Успења Пресвете Богородице у Трескавцу код Прилепа, као и српски манастир у Јерусалиму…
Турском најездом, мошти краља Милутина су пренесене, у Софију око 1460. године, где се и данас налазе – окруженe липама и брезама, у средишту Софије, у једном од најлепших православних храмова у Бугарској, цркви Свете недеље.
* * *
Мач краља Милутина добио је на поклон од Руског цара краљ Никола I Петровић Његош, као признање за борбе за ослобођење Српства у XIX и XX веку. Када је из Италије 1990. донето тело краља Николе у Црну Гору и сахрањено поред Цетињског манастира, мач краља Милутина су носили краљеви верни перјаници и положили га у гроб заједно с њим.
– Свети великомученик Димитрије – Митровдан (6:44)
– Момо Капор: Домаћица (12:11)
– Балада о дечаку и псу (18:06)
– Битка код Вучјег дола (28:11)
– Српска Марсељеза (34:30)
Вучји до је зараван на око 6 km источно од Билеће, у општини Никшић у данашњој Црној Гори, на којој се 1876. водила одлучујућа битка између Турака са једне и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
У црногорско-турском рату 1876-78, црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, после неуспеха на Бишини, повукао се из рејона Невесиња и прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.
Здруженим црногорско-херцеговачким снагама командовао је књаз Никола. Тога дана књаз је распоредио све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом.
Битка на Вучјем долу једна је од најславнијих победа над Турцима. Муктар паша је у тој бици располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.
У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених. Међу погинулим, осим Селим-паше, било је и више виших и нижих официра, а заплењено је око 3000 пушака, 21 застава, и друго. Срби су имали 70 погинулих и 118 рањених.
Битка на Вучјем Долу била је велика победа Црне Горе и Херцеговине – победа српског оружја.
На месту битке саграђена је црква.
Храм Светог свештеномученика Атиногена освештан је, свечано и саборно, на празник Светог мученик Лонгина Сотника, у суботу 29. октобра 2016. године.
Црква на Вучјем Долу посвећена је Светом Атиногену из разлога јер се овај светац светкује 29. јула, а Вучедолска битка се водила 28. на 29. јул 1876. године.
Српска Марсељеза
Слободарски дух српског народа ширио се у 19. и почетком 20. века где год да су Срби живели. Тај дух био је присутан и у Кнежевини Црној Гори. Пуних 58 година на њеном челу био је прво књаз, па потом и краљ Никола Петровић, творац једне од најлепших химни српског народа – „Онамo, ‘намо“.
Српске владаре пред крај 19. века везивала је мисао о ослобађању свог народа и испуњењу косовског завета. Жеља да се освете косовски јунаци, кнез Лазар, Југовићи и Милош Обилић, била је у неизбрисивом сећању Срба где год су живели. Вођен том идејом књаз Никола је написао стихове „Онамо, ‘намо“ 1867. године.
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Краљ Никола је желео да се ова песма прогласи за званичну химну Кнежевине Црне Горе. Међутим, проблем су представљале њене речи. Због њих је стављена забрана на њихово певање у Османском царству и Аустроугарској. Многобројни притисци из Беча и Истанбула натерали су краља Николу да одустане од идеје, па је за државну химну Црне Горе одабрана „Убавој нам Црној Гори“.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Уз стихове „Онамо, ’намо” Краљ Никола је водио црногорску војску до тријумфа у Балканским ратовима 1912. године. Певао је црногорски књаз о српским ратним пољима, о зајму који мора вратити непријатељу, о ослобођењу Срба од вековног ропства. Песма није била само подстрек за ослобођење Косова, већ је прерасла у химну свесрпског ослобођења. „Онамо, ’намо” се певало у Рашкој, на Косову и Метохији, у Херцеговини, Босни, Крајини, Далмацији, Срему, Банату… Слобода је била надомак руке и песма је била подстрек за све Србе који су чекали тренутак уједињења.
Онамо, ‘намо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
– Преподобна Петка – Параскева (5:42)
– Петар II Петровић Његош (13:21)
– Опроштај са сином Његошем (21:30)
– Да ли треба да славимо Halloween? (28:08)
– Дуга се ретко рађа (34:59)
Највећи српски песник, Петар II Петровић Његош је рођен је (по јулијанском календару) 1. новембра 1813. у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Радивоје, син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села.
Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је Црном Гором више од двеста година и дала јој пет владика и два световна владара.
Иза себе је оставио велико дело и неке од најлепших стихова испеваних на српском језику.
Упокојио се 19. октобра 1851. (по Јулијанском календару), на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
Последња жеља умирућег Петра II Петровића Његоша била је да буде сахрањен на Ловћену, на Језерском врху, где је 1845. године подигао црквицу на оној висини, која је највиша у Црној Гори, и од куд се понајвише види само србска земља и сиње море, a посветио ју је свом стрицу светом Петру Цетињском.
„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу“,
забележио је Његошеве речи Милорад Медаковић, његов ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша.
Заветна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Српства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године:
„Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“.
Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог светског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ову светињу, и тешко је оштетили.
Након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Заветна Капела срушила и на том месту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена.
Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и песник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успео. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренесени у Цетињски манастир.
Његошева црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика. Срећом, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат.
Преподобна Петка – Параскева
Ова славна светитељка српскога порекла рођена је у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке, имућни и побожни хришћани, имали су једнога сина Јевтимија, који се за живота родитеља замонашио, а касније постао знаменити епископ мадитски.
По смрти родитеља, девица Петка напустилала је родитељски дом и започела, Христа ради подвижнички живот какав је одувек желела. Отишла је прво у Цариград, а потом, до своје старости, живела је у Јорданској пустињи у посту и молитви прошавши небројена искушења и патње.
У старости, глас са неба позвао је да се врати у родни крај и она је напустила омиљену пустињу. Упокојила се у XI век, две године по повратку у родни Епиват. Њене чудотворне мошти, током времена преношене су у: Цариград, Трново, опет у Цариград, а одатле у Београд. Сада почивају у Румунији, у граду Јашу. У београдској тврђави налази се црква Свете Петке где постоји вода (агиазма) која чудотворно лечи све оне који је узимају са вером у Бога и љубављу према овој светитељки.
Да ли треба да славимо Halloween?
Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан. Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.
А ево шта је заправо позадина празника Halloween. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити.
У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и осталих окултистичких радњи. Долазило је и до крађе и скрнављеља свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.
Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.
Уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.
Радио "Тамо далеко" 