У овој епизоди:

– 75 година од Крагујевачке трагедије 1941. (5:08)
– Десанка Максимовић: Крвава бајка (12:36)
– Сећање на мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића (18:44)
– 1100-годишњицa престављења Светог Климента Охридског (26:43)
– Св. владика Николај: Добра воља (34:43)
– Радмила Караћ: Посјета (42:40)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Крагујевачка трагедија 1941.

Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.

Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби против четника и партизана на путу Крагујевац-Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.

Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима: Маршићу, Мечковцу (Илићеву) и Грошници, јер су села, како су Немци говорили била “легло бандита“. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи, а 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се се стрељање настави у Крагујевцу.

Исте вечери Крагујевац је био блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.

Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123. мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.

Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима, тако да данас у Музеју у Крагујевцу имамо 42 такве поруке.

Мајор Паул Кениг, командант 724. пука, који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу чудовишне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. Међу стрељанима је било око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, махом Циганчића, малих чистача ципела.

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј “21. октобар“, посвећен овим жртвама. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и “Споменик стрељаним ђацима и професорима“, који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.

Споменик је у облику римског броја 5, симболизујући одељење V-3 Мушке крагујевачке гимназије, пошто су из тог одељења сви ученици стрељани, укључујући и професора.

---

1100-годишњицa престављења Светог Климента Охридског

Овај значајан јубилеј Православне Охридске Архиепископије обележен је на више места и на разне начине. Централна прослава 1100-годишњице је одржана, уз свеколико црквено благољепије, 1. и 2. октобра 2016. године у ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Нижепољу код Битоља.

У недељу, 2. октобра, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Саслуживала су још шесторица архијереја из околних помесних Цркава, као и велики број свештеника и монаха међу којима су били и представници светогорског манастира Хиландара.

* * *

Свети Климент, архиепископ Охридски је био ученик светих Кирила и Методија. По смрти светог Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну.

Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљу околину. У Охриду подиже свети Климент цркву посвећену светом Пантелејмону.

Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше свети Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. године. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену светог Климента.

Светог Климента прослављамо 27. јула по старом, односно 9. августа по новом календару.

---

Свети владика Николај Велимировић: Добра воља

Човек са миром душевним увек је добре воље. А човек са добром вољом највећа је благодет, која се међу људима може појавити. Такав човек све ради и све подноси добре воље. Он саслуша до краја сиромаха и помогне бедника. Он опрости грешнику и пригрли радника. Он је готов да сваку праведну ствар подржи и сваку неправду исправи. Он љуби да зида и ствара. Он не осуђује но кара; он не рањава, но лечи. С таквим се човеком да друговати, и живети, и стварати. Сви социјални проблеми били би лако и брзо решени, кад би било у свету више људи добре воље. Но зла воља је данас главни путовођ људи. Злом вољом руководи се капиталист против пролетера, и пролетер против капиталиста, и побожан човек против безбожна, и безбожан против побожна, и моћан против немоћна, и немоћан против моћна, и млад против стара, и стар против млада. Све противности у свету заоштрене су злом вољом људском, и све иоле различите ствари учињене су потпуним противностима.
Но како ће имати добру вољу они, који немају мира душевнога?

А како ће имати мира душевнога они, који нису дошли до сазнања о Богу као господару света?
Помолимо се, браћо, и сад и увек само за једно једино – што чини основу људске моћи, и лепоте душевне, и среће – помолимо се, да нам у сваком часу живота буде у свести јасно сазнање, да је Божија земља и све што је на њој. Ако нам се то да, даће нам се и све остало. То ће нам бити штит од свију зала, и добро изнад свих добара. Амин.

Срби на окуп

У овој епизоди:

– Свети Јован Богослов (5:39)
– Покров Пресвете Богородице (12:45)
– 124 године од рођења Ива Андрића (19:55) и (25:34)
– Ex Ponto (22:38)
– Атентат у Марсељу (32:04)
– Трг изгубљених снова (40:50)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Иво Андрић (1892-1975)

Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године, за роман На Дрини ћуприја, као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“.

Рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској од оца Антуна, школског послужитеља и мајке Катарине, рођене Пејић. Крштен је по римокатоличком обреду. Иво Андрић се увек осећао Србином и изјашњавао се као Србин. Био је члан Српске академије наука и уметности. Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу.

1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира од 1912. на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима је припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“.

Први светски рат га затиче Кракову, али се Иво одмах враћа се у земљу. По доласку у Сплит, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, Андрић интензивно пише песме у прози. По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: 1920. године је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ и многе друге.

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину. По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је први председник Савеза књижевника Југославије, а исте године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.

Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године у Београду.

---

Свети апостол и јеванђелист Јован

Свети Јован јеванђелист, објави чудне тајне. са вечности печат скиде, удес света од почетка па до краја он провиде. Родио се овај свети ученик христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована.

Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија.

Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година.

Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.

---

Покров Пресвете Богородице

Покров Пресвете Богородице прослављамо 14. октобра по новом, односно 1. октобра по старом календару. Црква је одувек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима, у рату и миру, и свуда у невољама.

Догађај који црква празнује десио се 911. године, у време цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бденије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини је стајао свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу како се моли за сав свет”, што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је ово празновање, да нас подсећа на тај тренутак и стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.

---

Атентат у Марсељу

У атентату 9. октобра 1934, у Марсељу у Француској, убијен је краљ Југославије Александар I Карађорђевић. Убијен и шеф француске дипломатије Луј Барту. Атентат су, извели усташки терористи и припадници пробугарске терористичке организације ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), уз несумњиву подршку Мусолинијеве Италије. Даља позадина овог злочина није никада потпуно расветљена, и постоји више опречних теорија.

Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Величко Георгијев Керин, познат и под именом Владо Черноземски, уз помоћ тројице припадника усташког покрета Звонимира Поспишила, Ива Рајића и Мија Краља које је француска полиција ухапсила и од њих сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника.

Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата“.

Краљево тело је допремљено из Марсеја разарачем „Дубровник“, бродом којим је краљ и отпутовао на своје последње путовање у Француску. Кад је брод ушао у југословенске воде поред далматинске обале, сачекало га је на стотине барки да му осветле пролаз. У раним јутарњим часовима, разарач „Дубровник“ пристаје у луку Сплит, своје крајње одредиште.

Југословенски официри са палубе брода износе ковчег са посмртним остацима краља Александра, уз салве са француских бродова који су пратили разарач све до сплитске луке. У Сплиту и Загребу где је ковчег био изложен, огромне масе народа одају последњу почаст свом краљу. После тога ковчег са посмртним остацима долази у Београд. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од 100.000 Београђана.

Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.

У овој епизоди:

– Свети краљ Стефан Првовенчани и преподобни монах Давид (5:51)
– Свети краљ Владислав (10:44)
– Милан Босиљчић: Песма о краљу Владиславу (16:25)
– Добрица Ерић: Теби појем (24:05)
– Мудре мисли непознатих аутора (32:12)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Преподобни Симон монах – краљ Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве, оснивача аутономне Српске православне цркве.

Крунисан је за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца Светог Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са Светим Савом уздигао Православље до великог торжества у своме народу. По његовој жељи замонашио га је Свети Сава пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.

---

Преподобни Давид Српски

Дмитар (или Димитрије), како му је било световно име, је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви. О њему има мало података и ретко се помиње. Он је управљао пределима око Бродарева, а био је један од имућнијих жупана о чему сведоче подаци како о његовим ктиторским активностима у Светој Земљи, тако и позајмице које давао краљици Србије Јелени.

У другој половини XX века у архиву Дубровачке републике откривен је уговор о градњи манастира који је закључио Дмитар са дубровачким мајсторима Десином и његовим сином Блажом. На уговору стоји датум 03.08.1281. године и цена градње од 150 солида. Манастир је завршен за мање од годину дана – 1281. или 1282. године.

Манастир Давидовица налази се недалеко од Бродарева, поред реке Лим. Манастирска црква је посвећена празнику Богојављења, а сам манастир је крајем XVII века разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998. године када је обновљена манастирска црква.

---

Свети краљ Владислав

Је син краља Стефана Првовенчаног. После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Јована Асена, краљ Радослав губи подршку властеле која се окреће ка његовом млађем брату Владиславу. Године 1234, Радослав бива збачен и на престо је доведен Владислав.

Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. У то време Свети Сава није био задовољан променом власти и одлази на исток, где посећује Свету Земљу. Са тог пута се Свети Сава није вратио, и умире у Трнову 1236. године. Владислав, нашавши се у нелагодном положају услед смрти стрица, одлази тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст ипак излази у сусрет Владиславу и дозвољава да се Савино тело врати у Србију. Владислав свечано сахрањује свог стрица у својој задужбини Милешеви.

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су опустошили и Србију 1241. прошавши кроз приморје и Косово. Нису се задржавали и судећи по изворима доба, начинили су мању штету, али су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Јована Асена II, јуна 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио, и властела је опет почела да негодује. Лишен је власти 1243. када га, уз подршку властеле, наслеђује полубрат Урош. Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви.

Мошти му се и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

Епизода 65 – 29. септембар 2016.

У овој епизоди:

– Духовне поуке: А Бог је рекао: „Не“ (5:15)
– Генерал Павле Јуришић Штурм (12:27)
– Сећање на Силвану Арменулић (22:07)
– Кирк Даглас у Скадарлији (28:28)
– Стрепња (34:35)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Павле Јуришић-Штурм

Командант Треће Армије генерал Павле Јуришић-Штурм Рођен је 1848. у Немачкој као Паулус Еуген Штурм. Отац Ото, Лужички Србин католик, био управник ловишта цара Вилхелма I. Војну академију је завршавао у Пољској и Француској. Ратовао за Краљевину Пруску против Француске (са класним другом из официрске школе, каснијим фелдмаршалом Макензеном, а против француског легионара кнеза Петра, будућег краља, који је био заробљен, а управо му је Павле поштедео живот). У Србију дошао са братом пред први српско-турски рат, у коме је био добровољац, да предаје на Војној академији, па се заљубио, оженио, постао православац и променио име и презиме. Учествовао у седам ратова. У војсци био пуних 56 година. Ађутант краља Петра I. Командант славне Дринске и Дунавске дивизије. Рањен у Кумановској битци. За заслуге у ослобађању Македоније од Турака, унапређен у чин генерала.

На почетку Првог светског рата постаје командант Треће армије. Учествује у Церској и Колубарској битци. У битци на Дрини Трећа армија је пуна два месеца одолевала петоструко јачем непријатељу. Генерал Јурушић је први обавестио Врховну команду, али и светску јавност о зверствима и нечувеним злочиначким иживљавањима Хрвата, припадника Аустроугарске војске, над српском нејачи, поготово у бежању после пораза на Церу. У повлачењу кроз Албанију успео немогуће – да допуни људство своје армије на 30.000 војника. Послат 1916. у Русију да помогне генералу Живковићу због немира у Добровољачком корпусу. Враћајући се 1917. за Солун преко Јапана, бива гост цара Јошихита који га и одликује орденом који је само он имао у српској војсци. Генерал Југословенске краљевске војске.

Пензионисање у Краљевини СХС 1921. му је јако тешко пало због тога што су у војсци остављени, а на његово запрепашћење чак и унапређени, многи бивши аустроугарски неспособни официри, а за неколико старих и заслужних команданата који су и буквално стварали српску војску, није било места. У дугој и богатој војничкој каријери, ратовао као немачки официр против Француза, а као српски – заједно са њима. Као подофицир се борио за Немачку, а као генерал – против ње. Доживео да по ослобођењу Србије 1918. гледа заробљеног фелдмаршала Макензена на скели, свог старог класног друга. Његов једини син, Павле Јурушић-Штурм Млађи, био је мајор српске војске у Првом светском рату. У Другом светском рату хапси га Гестапо, и бива стрељан. Понуђено му је било, због немачког порекла, да буде ослобођен и да буде у кућном притвору, што је он одбио говорећи да је српски официр.

---

А Бог је рекао „Не“

Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.

Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.
Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.
Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.
Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.
Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.
Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”.
Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.

Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим…”

Св. Архангел Михаило – Ванкувер

---

10. октобра се навршава 40 година откако је незаборавна певачица Силвана Арменулић изгубила живот у саобраћајној несрећи. И данас после толико година, скоро да не постоји неко ко не зна или није чуо за Силвану, чак и они који су рођени много година после њене погибије. Оставила је неизбрисив траг у српској народној музици.

Сећање на Силвану Арменулић

Силвана Арменулић је рођена је 18. маја 1939. године у Добоју као Зилха Барјактаревић. Била је треће од десеторо деце посластичара Мехмеда Барјактаревића и мајке Хајрије. Са шеснаест година отишла је код тетке у Сарајево и почела да пева по кафанама.

Уметничко име Силвана узела је по тада популарној глумици Силвани Мангано, чији је филм „Горак пиринач“ посебно волела.

Године 1961. се удала за познатог српског тенисера Радмила Арменулића, са којим је 1964. добила ћерку Гордану.

Силванине песме не само да се и данас слушају, него су и даље велики хитови. Фасцинантном бојом гласа, сигурном интонацијом и великом емотивношћу, освајала је срца љубитеља народне музике.

* * *

Наступајући у Лесковцу 1958. године спазила је на клупи испред хотела промрзлог младића. Разменили су неколико речи. Он јој је открио да је дошао са села у потрази за послом, није имао новца да се врати кући, а није имао ни где да спава.

Пошто се и сама успињала трновитим путем, Силвана је у потпуности саосећала са момком и понудила се да му помогне колико може: замолила је управника хотела да несрећном младићу нађе било какав посао и смештај. Кад се узму у обзир њена харизма и шарм, није чудо што јој је одмах изашао у сусрет.

Неизмерно захвалан, тај момак почео је да се дружи са музичарима и повремено би с њима, на Силванин наговор, чак и отпевао по неку песму. Име му је било Тома, а презивао се Здравковић. Она је тада имала 19 година, он 20. Касније, кад је већ постао најтраженији фолк кантаутор и певач, управо је он за Силвану написао песме које су је прославиле. Између осталог и песму „Шта ће ми живот“, коју је отпевала у ТВ серији „Љубав на сеоски начин“, а истоимена плоча је продата у то време невероватних 300.000 примерака.

* * *

Погинула је 10. октобра 1976. године у саобраћајној несрећи на ауто-путу Београд-Ниш, код места Колари. Заједно са њом погинула је и њена сестра Мирјана (Мерима) Барјактаревић и Раде Јашаревић, шеф Народног оркестра РТ Београд, који је управљао аутомобилом.

* * *

Постоји анегдота како је, већ као велика звезда која је одавно заборавила кафанско музицирање, Силвана са друштвом дошла на вечеру у Скадарлију и ту, на месту где је почела свој пут, одмах се створила огромна гужва. Куварице су извиривале, оркестар је засвирао туш, конобари су престали да служе.

Случај је хтео да се у том тренутку у Скадарлији појави тадашњи холивудски суперстар Кирк Даглас. Сео је и запањио се: нико га није ни погледао. Сви су били око стола неке смело деколтиране плавуше.

Тада се појавио још један човек са фото-апаратом и погледом питао Дагласа да ли сме да га фотографише. Овај му је, коначно задовољене сујете, одобрио. И након што је севнуо блиц, незнани фотограф је пришао столу, затражио новац и оставио цедуљицу да се слике за три дана могу подићи у тој и тој фотографској радњи.

У овој епизоди:

– Свети Јоаким и Ана (3:54)
– Воздвижење Часног Крста – Крстовдан (9:48)
– Битка на Кајмакчалану (17:42)
– Сећање на Тому Здравковића (26:28)
– Наздравимо (34:31)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Тома Здравковић

Томислав „Тома“ Здравковић је био је познати српски певач народне музике, композитор и песник.

Рођен у Алексинцу, 20. новембра 1938, као четврто по реду од петоро деце својих родитеља Душана и Косане, а упокојио се у Београду, 30. септембра 1991.г. Пред Други Светски Рат рат, Душан је преселио породицу из Алексинца у родно Печењевце, у близини Лесковца.

Тома је био је боем. Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара. Последњи концерт и јавни наступ имао је 20 дана пред смрт, у Подгорици 10. септембра 1991. године.

Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, по кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 80-их година.

У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске.

Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.

Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.

Тома Здравковић се појавио у улози певача и у два филма: „Балкан Експрес“ и постхумно у „Боље од бекства“, као и у две ТВ серије: „Докторка на селу“ и „Бољи живот“.

Кад је сазнао да је болестан, Тома Здравковић је отпевао најлепшу љубавну песму руског песника Константинa Симоновa – „Чекај ме“. Многима је ова песма најпознатија баш у интерпретацији Томе Здравковића.

Док је Константин био на фронту и Другом Светском Рату његова јединица је била у потпуном непријатељском окружењу. Није очекивао да преживи. Написао је песму и ставио у џеп, а песму је требала да стигне његовој великој љубави Валентини после његове погибије.

Мирно је ишчекивао свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт и са срећним крајем обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика!

---

Битка на Кајмакчалану – ХВАЛА српским јунацима!

Од 30. августа до 23. септембра 1916. одриграна је једна од најважнијих битака у историји српског народа и српске војске. Кајмакчалан је остао симбол српске храбрости, страдања, пожртвовања, жеље за слободом. За српску војску била је то „Капија слободе“, а за непријатеље – врх који нико не може да освоји.

Српска војска, решена да отвори „Капију слободе“, неустрашиво се суочила са јаким непријатељским снагама. После великих, страшних борби, српска војска је победила и поново закорачила на територију своје отаџбине.

Цена која је плаћена била је веома висока – погинуло је 4.438 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалан који се уздиже до 2.251 метар, животе оставило више од 10.000 људи, што српских, што непријатељских снага. Ровови, дубоки и до метар и по, на појединим местима после битке били су дупке пуни лешева.

Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име „Борисов град“, инспирисана својим митским јунаком.

За Србе, сем стратегијског, Кајмакчалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе“.

Француска команда је јављала у тадашњем извештају са ратишта: „Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун“.
Команда српске војске је била свесна – пробоја Солунског фронта неће бити ако не буде освојен Кајмакчалан. Зато су српски војници било силно мотивисани, јер им се са тог места пружао поглед ка Србији, ка кући, ка отаџбини…

Много је епских прича са тог места ужаса, а уједно и поноса, али се у историјским подацима издваја Добровољачки одред војводе Вука, који је мењао правац пробоја и на крају освојио тај чувени „Борисов град“, у чију су се неосвојивост клели бугарски војници.

О томе каква је то битка била и колико је било страшно на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: „Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених“.

Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је коначно била заустављена.

Коришћени делови текста са портала „Магацин“

---

Свети Јоаким и Ана

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

„Светосавље“

---

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

„Светосавље“