– Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина (6:17)
– 102 године од рођења патријарха Павла (13:16)
– Поуке патријарха Павла (21:30)
– Сећање на Јордана Николића (27:38)
– Плава боја (34:35)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
– Усековање главе Светог Јована Крститеља (5’46“)
– Сећање на Саву Шумановића (12’15“)
– Поучна прича: Стабло брига (18’12“)
– Душко Радовић и Рајко Митић (23’36“)
– Србија – земља спорта (27’25“)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље усташе су убиле 150 грађана Шида, међу којима је био и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. века.
Рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, Сава је од четврте године живео у Шиду. Прво интересовање за уметност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста.
Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1920. први пут је отишао у Париз где је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим уметницима.
Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завшрио је „Пијану лађу“, монументално ремек-дело инспирисано истоименом Рембоовм песмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.
„Пијану лађу“ и друге слике Шумановић је излагао на Салону независних и Јесењем салону, престижним ликовним смотрама на којима су диктирани трендови мимо званичног и конзервативног програма сликарских академија.
Од средине 1930-тих је живео повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове.
У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у последњој деценији развио особен стил који одликују светле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умем“. Последња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посету и откуп, што му је донело велики успех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.
За време Другог светског рата, Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске, ћирилица је била забрањено писмо па је Шумановић, из протеста, уместо потписа стављао само годину настанка.
Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега, „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете“. Сви су одведени у Сремску Митровицу где су мучени и стрељани два дана касније.
У том тренутку на његовом штафелају сушила се слика „Берачице“.
Највећи број његових дела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.
(11.септембар / 29. август)
У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.
На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.
Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.
Једном приликом сам ангажовао врхунског столара да ми помогне у реновирању старе пољске кућице и управо му се завршио први тежак дан на том послу. Пукла му је гума па је изгубио један сат рада, електрична тестера му је отказала, а сада му се стари камионет одбија покренути. Док сам га возио кући, седео је озбиљан у каменој тишини.
На доласку, позвао ме је да упознам његову породицу. Док смо ходали према вратима, на кратко је застао испред малог стабла, додирујући врхове грана с обе руке. Пре него што су се врата куће отворила, он се невероватно трансформисао. Његово преплануло лице засијало је осмесима те је загрлио своје троје мале деце и супрузи дао пољубац.
Затим ме је отпратио до аутомобила. Прошли смо крај стабла, а ја сам горео од радозналости. Питао сам га шта је то што сам малопре видио.
“Ох, то је моје ‘стабло брига’”, одговорио је. “Знам да не могу избећи проблеме на послу, али једно је сигурно, ти проблеми не припадају кући, мојој жени и деци. Зато их само обесим на стабло сваке вечери, пре него што уђем у кућу. Ујутро кад кренем на посао поново их узмем.”
На тренутак застане. “Али смешно је…,” насмеје се, “…кад у јутарњим сатима дођем да би их поново покупио нема их ни приближно онолико колико се сећам да сам их обесио претходне вечери.”
– Сећање на Дарју Александровну Коробкину
– Поука патријарха Павла
– Да ли сте знали?
– Рецепт Мике Антића
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
Болничарка Дарја Александровна Коробкина, Рускиња из Санкт Петербурга, је хероина из битке на Гучеву. Погинула је у саставу Дринске дивизије другог позива 2. октобра 1914.
Дарја је, са 26 година – по доласку у Београд, и упућивању у Ваљевску болницу – инсистирала на томе да иде на Гучево, да помаже српским јунацима у чувеној „Бици под облацима“.
Млада Рускиња, болничарка Дарја Александровна Коробкина, оставила је трајни белег помажући рањеним српским јунацима током Гучевске битке, па заслужује трајни спомен, тако што би нека установа: школа, болница или улица, свеједно, понела њено име.
Зато у парку код Специјалне болнице у Бањи Ковиљачи стоји пано, као знак сећања на руску хероину у српским редовима. Нажалост, то је било све – до скора.
Свечаног 12. августа 2016, је откривена и освештена спомен-плоча. Том приликом амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, о митској хероини Дарји, је поред осталог рекао: „још пре него што је Русија ушла у рат са Немачком, Дарја је дошла овде, лепа, млада, из добро ситуиране породице, из једне од најпознатијих престоница света, царског Санкт Петербурга, да спасава рањене са бојишта”.
Светао лик Дарје Коробкине заслужује сваку нашу пажњу и поштовање, не само због њеног милосрђа и одлуке да је из ваљевске болнице пребаце на фронт међу рањенике којима је била неопходна помоћ на местима где падају гранате.
Песник Милосав Јелић је тада записао: „Први пут је видесмо у стрељачком строју на Курјачици 31. августа 1914. г. Била је у чизмама, копорану и са шајкачом. У најстрашнијој ватри је превијала рањенике, не хотећи да се уклони. И гледајући очајнички напор да се задржи надмоћнији непријатељ, она је непрестано говорила војницима: ’Кад би само знали Руси за ове муке, пожурили би преко Карпата, али, ето, не знају…’”
Погинула је после непуних месец дана на Гучеву, на Еминовим Водама, пошто је и тамо пратила V пук II позива; погођена је 50 метара иза стрељачког строја гранатом прве хаубице, коју су Аустријанци испалили на Гучево. Сахрањена је уз остале војнике на Еминовим Водама.
– Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина
– О Стевану Христићу
– Занимљивости из историје Србије
– Најмлађи ратник – Момчило Гаврић
– Прича из Првог Светског Рата
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
– Преображење Господње
– Церска битка
– Сећање на Љубишу Стојановића Луиса
– Сабор трубача у Гучи
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
Радио "Тамо далеко" 