У овој епизоди:

– Краљ Петар I Ослободилац (03:54)
– Сећање на Арчибалда Рајса (12:04)
– Весна Радовић: „Љубичице за Ану“ (20:01)
– Мудре мисли и изреке (27:35)
– Последња проповед о Србима (34:06)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Арчибалд Рајс

8. јул 1875. – 8. август 1929.

Арчибалд Рајс је рођен је 8. јула 1875. године у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску.

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу многих је била на веома високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ на Топчидеру у Београду, где је и умро 8. августа 1929. године.

Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Нажалост, ту урну су поломили и оскрнавили Бугарски окупатори у Другом светском рату.

Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“

Рајс, као наш највећи европски пријатељ, у својој књизи „Чујте Срби“ причао је више о нашим лошим особинама, као прави и искрени пријатељ, а веома је мало истицао наше добре особине.

Зато и служе прави пријатељи: да нам истину о нама кажу отворено, да бисмо исправили своје грешке и вратили се са свог погрешног пута.

Нека му је вечна слава и хвала!