У овој епизоди:

– Свети Петар Коришки (00:30)
– Рушење Његошеве капеле (08:47)
– Постхумно одликован Исо Махмутовић (16:47)
– Беседа Владике Николаја на Видовдан 1916. у Лондону (24:54)
– Да се не заборави (35:54)

… и пуно, пуно лепе музике…

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

Човек који није хтео да руши капелу на Ловћену

Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије постхумно одликовао Иса Махмутовића из Бијелог Поља – човека који је одбио да руши капелу Св. Петра Цетињског и завештање Његошево на Ловћену.

Крајем јуна 1972. године су умукнуле мине на Ловћену и престало је „надвикивање“ динамита и громова. Завршени су били припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформe за будући споменик генијалном песнику, мислиоцу и владици. Управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбеђења на градилишту, управник је радницима окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела.

Из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и ветровима опаљеног лица и мирно, али одлучно рекао:
– Ја то нећу да радим!

На питање изненађеног и пренераженог управника зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

На инсистирање управника Живковића да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом месту био подигнут много већи и лепши, и да то, уосталом, није његова светиња Исо је рекао:
– Нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

Изгубивши посао, Исо је отишао на рад у Француску, а у завичај је повремено долазио. Упокојио се 1998. године.

Његов син Ћазим Махмутовић, који живи и ради у Француској, дошао је да прими одликовање које му је уручено на освештавању копије Његошеве капеле-храма у Бару 20. маја 2017. године.