Епизода 102 – 15. јун 2017.

У овој епизоди:

– Свети Петар Коришки (00:30)
– Рушење Његошеве капеле (08:47)
– Постхумно одликован Исо Махмутовић (16:47)
– Беседа Владике Николаја на Видовдан 1916. у Лондону (24:54)
– Да се не заборави (35:54)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


njegoseva_kapela

Човек који није хтео да руши капелу на Ловћену

Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије постхумно одликовао Иса Махмутовића из Бијелог Поља – човека који је одбио да руши капелу Св. Петра Цетињског и завештање Његошево на Ловћену.

Крајем јуна 1972. године су умукнуле мине на Ловћену и престало је „надвикивање“ динамита и громова. Завршени су били припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформe за будући споменик генијалном песнику, мислиоцу и владици. Управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбеђења на градилишту, управник је радницима окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела.

Из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и ветровима опаљеног лица и мирно, али одлучно рекао:
– Ја то нећу да радим!

На питање изненађеног и пренераженог управника зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

На инсистирање управника Живковића да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом месту био подигнут много већи и лепши, и да то, уосталом, није његова светиња Исо је рекао:
– Нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

Изгубивши посао, Исо је отишао на рад у Француску, а у завичај је повремено долазио. Упокојио се 1998. године.

Његов син Ћазим Махмутовић, који живи и ради у Француској, дошао је да прими одликовање које му је уручено на освештавању копије Његошеве капеле-храма у Бару 20. маја 2017. године.

Сећање на смрт 12 бањалучких беба

У овој епизоди:

– Петровски пост (05:07)
– Сећање на смрт 12 бањалучких беба (11:58)
– Последња порука Владике Николаја (21:04)
– Страдање ћирилице (30:09) и (38:44)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


banjalucke_bebe_spomenik

Сећање на смрт 12 бањалучких беба

У мају и јуну 1992. на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло је 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника потребног за њихов третман. Поред ових 12 умрлих, две бебе су преживеле. Једна девојчица се упокојила 2006. године од рака костију имавши трајно оштећење вида, мозга и плућа, а један дечак је још у животу са тешким физичким и психичким последицама.

Несташица је била последица блокаде српске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага у рејону Семберије на североистоку БиХ.

Западни део Републике Српске је у то време био у окружењу, а резолуцијом Савета безбедности УН је било забрањено вршити прелете преко тог подручја, укључујући и оне хуманитарног карактера.

Кисеоник који су имали у Бањалуци је био неупотребљив за бебе, а није била дозвољена достава кисеоника ваздушним путем упркос бројним апелима Савету безбедности УН, па и тадашњем генералном секретару Бутросу Бутросу Галију. Безобзирност међународне заједнице је била застрашујућа. Остали су глуви на бројне апеле из земље и света.

Болница је тада путем медија упутила апел грађанима који поседују боце кисеоника да их доставе болници, а то су углавном били аутомеханичари, вариоци и људи сличних занимања. Одзив грађана је био велики. Тај кисеоник је технички потпуно различит од оног који се користи за инкубаторе у којем су биле бебе, али су болничке техничке службе успеле да га доведу у одређен степен употребљивости који се користи и пушта кроз цеви инкубатора.

Ове смрти као и све већа несташица основних животних потрепштина су биле разлог за велику војну операцију „Коридор“, где су се снаге Војске Републике Српске сукобиле са хрватским (ХВ и ХВО) и муслиманским (тзв. АРБиХ) војним снагама.

Сукоби су трајали од 14. до 26. јуна 1992. године и завршили су се пробојем блокаде. Касније у народу ова историјска војна победа је названа „Коридор живота“, јер је омогућила нове животе, како је и сам генерал ВРС Момир Талић рекао: „Нећу да дјеца више умиру“.

У Бањалуци је подигнут споменик овим бебама. Скулптура која представља централни део споменика је названа „Живот“, и дело је српске вајарке Маје Милић-Алексић. Скулптура „Живот“ представља мајчину утробу и прекинути круг живота. Унутар круга се налази дванаест покретних листова који симболизију дванаест срца умрлих беба.

Епизода 100 – 1. јун 2017.

У овој епизоди:

– Тројчиндан (00:30)
– Свети Цар Константин и Царица Јелена (08:36)
– Братство Андровића (13:35)
– Свети Јован Владимир, краљ српски (20:36) и (29:04)
– Уздарје песнику и Празан дан (38:54)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


sv-jovan-vladimir

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски

Од времена Светог краља и мученика Јована Владимира се много шта променило у Скадру, његовој престоници, као и на просторима на којима је владао српским народом. Но, и поред свих промена његов народ је вековима опстајао и одржавао се на својим огњиштима у Скадру и око Скадра. Његов свети спомен, обнављан дејством његових чудотворних моштију, васкрсавао је увек изнова, обједињавајући око себе не само Србе него и Ромеје (Византијце), Арбанасе и Латине.

У његово време нападе Самуил краљ Бугарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије отровне и голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и оне престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају.

А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на преговоре. Будући незлобив, Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престони град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку, па се с пленом поврати дома.

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе према немоћним, и често обилажаше тамнице и посећиваше сужње. Видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужањства а мало потом и мученичку смрт.

У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

У то време ромејски (византијски) цар Василије изиђе са многом војском на цара бугарског, па пошто порази војску бугарску, дође чак до Охрида, а Самуил умре од жалости. После њега завлада син његов Радомир, али после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Бугарску пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своју војску и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Али лажов му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици.

Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: „Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш“! Па истргнув свој мач даде му говорећи: „Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ“. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: „зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи“! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: „у руке твоје, Господе, предајем дух мој“!

А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и шеснаесте године, месеца маја 22.

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у истој цркви, с архијерејима и свим клиром. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство бугарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена с мачем да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и испусти своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године, а војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота и привременог и вечног.

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана.

Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у све векове. Амин.

Епизода 99 – 25. мај 2017.

У овој епизоди:

– Сећање на Стевана Синђелића (04:48)
– Спасовдан (11:57) и (17:23)
– Из историје Београда (24:56)
– Иво Андрић о Београду (33:03)
– Занимљивости о Београду (39:26)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


beograd

СПАСОВДАН – СЛАВА ГРАДА БЕОГРАДА

Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године Београду дао статус престонице у част обнове и напретка, град је као своју славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан.

Ова стара заветна слава симболично указује на уздизање – вазнесење града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност.

Она представља израз душевне и моралне снаге народа прекаљеног у славној прошлости, постојаног у садашњости и поноситог пред будућношћу.

Под притиском многих непријатеља и великих друштвених промена, празновање градске славе је повремено прекидано, али и обнављано, издржавши тако најтежу пробу вредности – пробу времена.

Епизода 98 – 18. мај 2017.

У овој епизоди:

– Свети Јован Богослов (06:12)
– Свети Николај Чудотворац Мирликијски (12:27)
– 27 питања – 27 одговора (18:00)
– Огњиште (25:59)
– Сећање на Јадранку Стојаковић (36:18)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


jadranka_stojakovic

Двадесетседам питања – двадесетседам одговора

Који учитељ је најбољи? – Страдање.
Која учитељица је најлошија? – Наслада.
Која способност је најређа? – Способност давања.
Која способност је најбоља? – Способност праштања.
Која способност је најтежа? – Способност ћутања.
Која способност је најважнија? – Способност испитивања.
Која способност је најпотребнија? – Способност слушања.
Каква борба је најопаснија? – Заслепљеност.
Која навика је најнепријатнија? – Свадљивост.
Која навика је најштетнија? – Брбљивост.
Који човек је најјачи? – Који је у стању да позна Истину.
Који човек је најслабији? – Који себе сматра најјачим.
Који човек је најразумнији? – Који следује за својим срцем.
Која привезаност је најопаснија? – Привезаност своме телу.
Који човек је најсиромашнији? – Који љуби новац.
Који човек је најближи Богу? – Милостив.
Који човек је најслабији? – Који победи друге.
Који човек је најјачи? – Који победи себе.
Шта се супротставља бризи? – Радост.
Шта се супротставља страдању? – Трпљење.
Који је знак здраве душе? – Вера.
Који је знак болесне душе? – Безнађе.
Који је знак погрешних поступака? – Раздражљивост.
Који је знак добрих дела? – Мир у души.
Шта је најстрашније од свега? – Окаснело покајање.
Какво страдање је најгоре? – Оно које произилази из наших сопствених заблуда.
Шта је највећа срећа? – Она због које смо се одрекли сами себе.

Монах Симеон Атонски