Епизода 119 – 12. октобар 2017.

У овој епизоди:

– Покров Пресвете Богородице (04:11)
– Година Ива Андрића – 125 година од рођења (11:36)
– Стваралаштво Андрићево (17:32)
– Атентат у Марсељу (29:34)
– Тражим те (34:27)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


ivo_andric

Епизода 118 – 5. октобар 2017.

У овој епизоди:

– Свети Немањићи: краљ Стефан Првовенчани, преподобни монах Давид и краљ Владислав (05:03)
– Свети Јован Богослов (13:43)
– 159 година од рођења Михајла Пупина (20:08)
– Од пашњака до научењака (26:01)
– Где ми је душа? (32:43)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


mihajlo-pupin

Епизода 117 – 28. септембар 2017.

У овој епизоди:

– Воздвижење Часног Крста – Крстовдан (05:09)
– Мудре мисли и изреке (14:11)
– Десанка Максимовић: Балканац (17:25)
– Сећање на Љубишу Самарџића (28:37)
– Испраћај (35:29)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


Ljubisa-Samardzic

Епизода 116 – 21. септембар 2017.

У овој епизоди:

– Рождество Пресвете Богородице (06:27)
– Манастир Крупа у Далмацији обележио 700 година постојања (13:26)
– Солунски фронт (24:12)
– Рекли су о Србима… (29:53)
– Стижу ми писма пуна тишине (38:35)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


zejtinlik

Солунски фронт пробијен пре 99 година

Солунски фронт је настао као покушај Савезника у јесен 1915. г. да зауставе надирање Немачке, Аустроугарске и Бугарске према Грчкој, онемогуће их да се споје са својом савезницом Турском и да тако спречи њихово даље продирање према Блиском истоку.
Претходно је српска војска морала да се повуче преко Албаније до грчког острва Крфа, јер су Силе Осовине биле продрле и окупирале Србију.
Фронт се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме.
Солунски фронт је остао прилично стабилан, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Напредовање српске пешадије према отаџбини било је тако муњевито да је француска Врховна команда молила српску Врховну команду да успори јер француске трупе нису могле да је прате.
У року од месец дана Аустро-Угарска и Бугарска су капитулирале. На хиљаде Срба остало је да вечно почива у миру на гробљу Зејтинлик у Солуну.

На Солунски фронт, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су српски, француски и британски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници.
Од 1916. до септембра 1918. је углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој.
Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра Друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.
После таквих борби и напора главни део фронта је био пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход Првог светског рата.

Пошто су сломили сваки отпор непријатеља, српски војници су кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла их је неизмерна жеља да што пре стигну у родни крај, својим кућама и породицама.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франше д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дојрана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице Прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је Првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице Друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Рекли су:
Српски војвода Живојин Мишић – Заповест српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године:
„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, да од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С’ непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“

Француски маршал Франше д’Епере – Извјештај француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године:
„Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, али српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Пол де Шанел, председник француског парламента:
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал:
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увијек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Вилхелм Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди:
„Шездесет две хиљаде српских војника је одлучило о исходу рата. Срамота!”

 

Епизода 115 – 14. септембар 2017.

У овој епизоди:

– Сабор светих новомученика јасеновачких (04:33)
– Три четвртине века од страдања Саве Шумановића (11:45)
– Сећање на Делфу Иванић (23:09)
– Како Бог кажњава и милује (31:17)
– Јасна Косановић: Мајка је сузу пустила (36:23)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


sv.novomucenici.jasenovacki

Сабор светих новомученика јасеновачких (13. септембар / 31. август)

Овог дана, Црква се молитвено сећа стотина хиљада знаних и незнаних, невино пострадалих Срба у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату у бројним концентрационим логорима и безбројним јамама и стратиштима.

Јасеновац је постао симбол страдања Срба у Другом светском рату, али га је тешко издвојити од осталих места страдања из овог периода као Јадовна, Глине, Пребиловаца, Корита, Дракулића, Мотика, Петрићевца…

За датум празновања је узет 13. септембар, а везује се за дан освештања обновљеног храма Светог Јована 1984. године. Стара црква у Јасеновцу из 1775. је била порушена од усташа до темеља 15. августа 1941. године.

На освештању новог храма 1984. г, тадашњи патријарх српски Герман је изговорио чувене речи:

„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).