Епизода 110 – 10. август 2017.

У овој епизоди:

– Краљ Петар I Ослободилац (03:54)
– Сећање на Арчибалда Рајса (12:04)
– Весна Радовић: „Љубичице за Ану“ (20:01)
– Мудре мисли и изреке (27:35)
– Последња проповед о Србима (34:06)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


cujte srbi

Арчибалд Рајс

8. јул 1875. – 8. август 1929.

Арчибалд Рајс је рођен је 8. јула 1875. године у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску.

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу многих је била на веома високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ на Топчидеру у Београду, где је и умро 8. августа 1929. године.

Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Нажалост, ту урну су поломили и оскрнавили Бугарски окупатори у Другом светском рату.

Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“

Рајс, као наш највећи европски пријатељ, у својој књизи „Чујте Срби“ причао је више о нашим лошим особинама, као прави и искрени пријатељ, а веома је мало истицао наше добре особине.

Зато и служе прави пријатељи: да нам истину о нама кажу отворено, да бисмо исправили своје грешке и вратили се са свог погрешног пута.

Нека му је вечна слава и хвала!

Епизода 109 – 3. август 2017.

У овој епизоди:

– Сећање на егзодус Срба у „Олуји“ (00:30)
– Свети великомученик Пантелејмон (08:34)
– Икона Богородице Тројеручице (13:20)
– Предраг Гојковић Цуне (1932-2017) (23:43)
– Сећање једног ратника (34:36) и (41:27)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


predrag-cune-gojkovic-3

Предраг Цуне Гојковић

Предраг Гојковић Цуне је преминуо у Београду, 21. јула 2017. у 85. години живота.

Певао је српске народне песме, староградске, севдалинке, забавне и мексиканске песме.

Цуне је рођен 6. новембра 1932. године. У први разред основне школе је кренуо 1939. године. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем.

Након гимназије, студирао на Трговачкој академији, али га је певање одвукло од студија, тако да никад није дипломирао.

У почетку каријере био је познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Поред тога, играо је углавном епизодне улоге у неколико телевизијских серија и филмова.

Надимак Цуне је добио, како је сам објаснио, по мајчином дозивању „Оди да те мајка цуне“ (љуби).

У фебруару 1962. снимио је синглицу „Кафу ми драга испеци“, која је већ у мају са 50.000 примерака постала прва „златна плоча“ у Југославији. Од тог тренутка из основа мења репертоар, све мање снима забавне песме, а све више народне, романсе и староградске. У новембру исте године Цуне се оженио Лепосавом, с којом је у браку био до смрти и добио две ћерке – Наташу и Катарину.

Многи тврде да је Цуне знао чак 4.000 песама, а он ни сам није био сигуран.

Да је човек који зна највише песама, Цуне је доказао 1971. када му је „на мегдан изашао“ Миодраг Миле Богдановић. Њихово надметање трајало је 15 сати, а уз њих је дежурао тим од пет лекара.

Прва рунда, била је да један започне песму, а други заврши, друга рунда је била „на слово на слово“ – којим словом један заврши песму, тим словом кроз 10 секунди треба да почне песма другог.

Трећа рунда биле су песме на одређену тему – од вина и ракије, преко косе, цвећа, тараба, до бројева – 55 минута су певали песме о бројевима.

Четврта рунда подразумевала је певање по задатку противника, а у петој рунди би један започео песму без да каже оркестру тоналитет или о којој нумери је реч, да би противник наставио у другом гласу.

Oтпевали су 300 песама, а Цуне је победио резултатом 42:41.

Епизода 108 – 27. јул 2017.

У овој епизоди:

– Свети кнез Владимир равноапостолни (05:47)
– Свети пророк Илија (12:12)
– М. Аксентијевић: Шумадијо лепа (18:44)
– Карађорђе – 200 година од смрти (27:49)
– Петар II Петровић Његош: Посвета праху Оца Србије (34:19)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


sv_vladimir_kijevski

Свети равноапостолни кнез Владимир – крститељ Русије

Наша Света Православна Црква прославља Светог Владимира, великог кнеза руског 28/15. Јула.

На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу”. То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен с брда Кијевског и бачен у реку Дњепар.

Примивши веру хришћанску, Владимир савршено измени свој живот, и улагаше свој труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве наместо порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа свети Теодор и син му Јован. С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство.

Наша браћа Руси, празнују свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу 2015. Исте те године, у размаку од седам недеља, упокојила су се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.

Епизода 107 – 20. јул 2017.

У овој епизоди:

– Свети Великомученик Прокопије (04:16)
– Свети Архангел Гаврило (09:44)
– Радојка Мугоша: Исповијест (15:06)
– Цар Николај II Романов и Србија (23:42)
– Страдање Романових (32:03)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


Romanovi

Николај II Романов

Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве.

У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. 1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III.

За разлику од неких својих претходника, Николај II је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:
Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.

Своје пријатељство Николај II је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних саветника да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира катастрофом.

Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:
Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.

Србија је позната по „специфичном“ односу према својим пријатељима. Николај II је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији био потпуно заборављен.
Богу хвала, на 100-ту годишњицу Великог Рата, крајем 2014. у Београду, у знак захвалности, подигнут је споменик цару Николају II у центру Београда у улици Краља Милана.

* * *

Крајем 1917. г. букнула је тзв. Октобарска револуција. Довела је до краја Руске империје и до крвавог грађанског рата и интервенције западних монархија.
Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство.

Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“…

У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови:
„А кад и гроб већ пред нама зине,
надљудска снага, од Тебе дата,
с усана наших у висине
молиће кротко за џелата…“

Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“.

Свештеник Јован Сторожев који је повремено долазио да их обиђе и одслужи службу, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали.

А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле.

Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4/17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. На зиду те просторије су пронађени кабалистички знаци што упућује да је убиство било ритуално.

Епизода 106 – 13. јул 2017.

У овој епизоди:

– Лепоти твојој (03:47)
– Писмо Јована Јовановића Змаја будућој жени Ружи (05:55)
– Писмо Николе Тесле Јовану Јовановићу Змају (14:17)
– Поздрав Николи Тесли (20:26)
– Свети Владика Николај и Никола Тесла (27:53)
– Иван Бабић: Србин сам (Што ћутиш мали човече?) (33:32) и (39:38)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (у новом прозору)


tesla_zmaj

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај

Писмо које је Никола Тесла написао Јовану Јовановићу Змају, обавештавајући га да жели да његове песме преведе на енглески и објави у Америци, чува се у Народној библиотеци Србије.

Захваљујући се Змају из Њујорка, велики научник је писао да ће пробати да са америчким песником Робертом Џонсоном преведе неке од Змајевих стихова. Како кажу у Народној библиотеци Србије, реч је о оригиналу датираном на 15. јун 1894. године. Ово писмо је сведочанство Теслине љубави и поштовања према Змајевој поезији. Библиотека је купила писмо 1959. од приватног понуђача и данас је његов чувар. Тесла је написао писмо веома узбуђен због Змајеве песме „Поздрав Николи Тесли”.

Змај је написао поменуту песму поводом јединог Теслиног доласка у Београд 1892. године. Поета и лекар је лично прочитао песму добродошлице на пријему у Теслину част.

У писму је Тесла од песника тражио да му пошаље своју фотографију као и своја нова издања. Тесла је дословно превео песме „Три Хајдука”, „Два сина”, „Циганин хвали свога коња” и „Тајна љубав” да би се Џонсон побринуо за песнички стил превода.

Иначе, Џонсон је био велики Теслин пријатељ. Помагао му је да идеје представи јавности објављујући његове научне чланке или новинарске чланке о њему у њујоршком часопису „The Century Magazine”. Управо је у овом магазину 1894. Тесла и објавио поменуте преводе као и свој текст о Змају и српској народној поезији.

* * *

Објашњавајући сарадњу са Џонсоном, Тесла је у овом писму јављао Змају:

„У Америци нема бољег преводиоца. Преводи његови управо дивни су, а ако се погдекад мора променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика. Сад преводимо неколико другијих песама. Хтедох ’Ђулиће’, али је претешко…”

* * *

Никола Тесла, ганут песмом скочио је и са сузама пољубио песникову руку. Многи су заплакали. Тесла у заносу каже: “Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити“.

Касније је о преводу Змајеве поезије у Америци и објављивању у часопису „Century“ (Столеће), написао у писму од 17. маја 1894. године ујаку Паји Мандићу: „По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета”.

Осим песме којом је поздравио Теслу приликом његове посете Београду, Змај је парафразирајући Библију, испевао и катрен Тесли у част:

Природа и њени закони
-Све беше мркли мрак;
Нек буде Тесла! – рече Бог
И блесну светлосни зрак…