У овој епизоди:

– Божићни празници и обичаји (08:47)
– Бадње вече (15:06)
– Љиљана Милосављевић: Као одјек (19:08)
– Мојковачка битка (23:45)
– Сећање на сердара Јанка Вукотића (36:57)
– Василија Вукотић – српска хероина (43:46)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (47Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Мојковачка битка

Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић.

„ … да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена…“

Црногорска санџачка војска је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године. Када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни део аустроугарске војске са 20.000 војника и око 70 топова налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други део нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену, када су и Његошеву капелу уништили.

По сведочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији од како се памти. Температура је била 25 испод нуле, а снега је било око метар, а на неким наносима и до два метра. Услови црногорске војске, која је бројала око 6.500 душа, су били катастрофални: хлеба је било пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није могло ни маштати, муниције и оружја је било толико мало, да се морало штедети за остатак битке.

Како су причали учесници битке, битку је на сам дан Божића пресудило то, поред огромног срца и воље, што је црногорска војска била снабдевена руским пушкама популарним “московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских “маузерки“ за 30 центиметара. У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу, упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, бијући се прса у прса голим рукама и бајонетима, приморали много јачу и опремљенију аустро-угарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби.

После битке која је у мањим интезитетима трајала још неколико дана, аустро-угарска војска, која је пре битке бројала око 20.000 људи, одустала је од даље потере за српском војском, која се успешно повукла преко Скадра на Крф, а црногорска, и Држава и Војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње.

Сердар Јанко Вукотић и цела војска је добила највећу похвалу од самог Престолонаследника Александра који је рекао: „Ви сте се више него одужили Српству…“

У овој епизоди:

– Преподобни новомученици београдски Пајсије и Авакум (04:08)
– Поуке светих отаца (10:17)
– Руски војни хор Александров (17:07)
– Српски културни врт у Кливленду (27:36)
– Ја сам та и та (33:27)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (40Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Преподобни новомученици Пајсије и Авакум

Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“

Majко мојa на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме

Из Пролога, Св. владике Николаја: „Светосавље“

У овој епизоди:

– Преподобна мати Ангелина, деспотица српска (06:48)
– Поуке светих отаца (17:26)
– Занимљивости у вези градње храма Светог Саве (27:04)
– Милена Павловић-Барили (38:25)
– Маријана Младеновић: Напиши ми песму као Лаза Ленки (43:55)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (46Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Милена Павловић-Барили

Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника.

Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима. Готово све њене надреално-магичне композиције имале су у себи романтичарско значење, велови, односно драперије, симболично означавају деобе и раздвајања, али и спајања и повезивања реалности и маште, светла и таме, добра и зла. Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену.

Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир.

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом.

За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Вог, Текстрон Вог, Харперс Базар, магазин Херст, Таун енд Кантри. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.

Милена Павловић-Барили умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима пренета је на гробље за странце у Риму, где су и њени родитељи, Даница Павловић и Бруно Барили.

Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили.

У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија и музеј у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

Извор: „Српско благо“

У овој епизоди:

– Свети Николај Мирликијски чудотворац (06:13)
– Детињци, Mатерице и Oци (11:25)
– 670 година од крунисања цара Душана Силног (22:13)
– Сећање на Есму Реџепову (33:17)
– Милан Плавшић: Пред родним прагом (40:41)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (45Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

670 година од крунисања цара Душана Силног

Цар Душан Силни је био први српски цар. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу на Васкрс 14. априла 1346. године, од стране првог српског патријарха Јоаникија.

Подсећајући на овај чин, он је записао у свом Законику следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“

(Иначе, стари српски календар почиње 5508 година пре Христа, а у црквеној употреби се одржао све до 20. века. Тако је 1346. година заправо 6854.)

Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у српској историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Назван је и Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала српскога народа. „Осветити Косово“ и „Обновити Душаново Царство“ биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба.

Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој Европи.

У време крунисања, Скопље је било престоница Србије. Тада је постало и прва царска престоница Србије.

У Скопљу се и данас налази Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве, коју су Турци наззвали Кале, што на турском значи тврђава. Такође, из тог времена је остао и „Душанов мост“ на Вардару који спаја стари и нови део Скопља.

Најпознатији и најбоље очуван портрет цара Душана је фреска у манастиру Лесново, код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој Македонији.

Цар Душан је умро под неразјашњеним околностима 20. децембра 1355. године. Имао је 47 година.

У овој епизоди:

– Свети апостол Андреј Првозвани (03:53)
– Кроз шуштање ораховог лишћа (06:58)
– Чудесни момак Арно Гујон (17:40)
– Интервју Српској ТВ из Подгорице (26:15) и (34:36)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (44Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Чудесни момак Арно Гујон

Арно Гујон (Arnaud Gouillon) је рођен је 27. новембра 1985. године у Греноблу (Grenoble) у Француској.

О Србији је први пут чуо од деде који му је причао о пријатељству два народа, заједничкој борби на солунском фронту и српској сирочади коју су примали Французи.

У Време НАТО агресије на српске земље имао је свега 13 година. Тада се у породици Гујон говорило пуно о Србији, Србима и о неправди која им је нанета.

Дан који је променио живот тада 18-годишњег Арноа Гујона био је 17. март 2004. Док је на телевизији гледао снимке мартовског погрома, убијања Срба, уништавања њихове имовине, рушења светиња, схватио је да не може то да посматра са стране. Заједно са братом Бертраном основао је организацију „Солидарност за Косово“.

Крајем исте године се први пут обрео на Косову и Метохији, допремајући конвој хуманитарне помоћи из Француске. Тада није знао ни речи српског. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски и то му је био мотив да и он научи српски – када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски.

У Зворнику, где је такође провео неколико месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима а да је у Зворнику била у посети родбини.

Верили су се у Грачаници, а онда венчали у Француској. Одлучили су да живе у Београду, како би лакше водили организацију „Солидарност за Косово“.

11. маја 2015. године у Београду је на пригодној свечаности добио српско држављанство и пасош Републике Србије.

У августу 2015. Арно је примио Православље и крштен је у манастиру Високи Дечани заједно са својом ћеркицом Миленом.