У овој епизоди:

– Недеља Пачиста (00:30)
– Владика Николај: Срце уз часни пост, недеља II (06:10) и (11:11)
– Утицај црквених звона на људско здравље (19:20)
– Мудре мисли и изреке (27:52)
– Мирјана Драшковић: Искушење (32:52)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

УТИЦАЈ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА НА ЉУДСКО ЗДРАВЉЕ

Од давнина је познато да куга није харала тамо где су много и јако звонила црквена звона. Ево шта о томе каже савремена …наука:
Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно делује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом.

У вези са тим, велики руски научник Шипунов као и историја, тврди:

„Пре свега, звоно није творевина толико људског колико Божијег ума! Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божијег откровења, исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима Задонски, Данилов, Стејски, на растојању од 7 км. (према резултатима мерења), уништавала је све патогене микроорганизме. Пре 12 година смо истраживали околину Јелохолске Саборне цркве у време Васкрса. Када је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа.

Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ старе Русије, заобилазиле су области у којима је било много великих манастира и цркава и где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала. Наши математичари су израчунали снагу звоњења, односно моћ дијапазона. У Русији, је до 1918. године било 80.000 цркава и 1250 манастира, па се звук једног звона претапао у звук другог. Тако се по прорачунима научника, над Русијом стварало снажно заштитно поље, које је земљу штитило од великих епидемија.
Звоњење је створено Божанским снагама ради јачања природне звукосфере.

Светосавско звонце, бр. 3/2012.

У овој епизоди:

– Васкршњи пост (06:33)
– Недеља православља (14:13)
– Значај победе православља (19:24)
– Казивања познатих о љубави (26:59)
– Сунце жеже (34:23)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа. Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви.

Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надахнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле.

То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године. Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима.

Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека.

Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности. Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Развијена је велика мисионарска делатност Цркве.

Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима. Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.
Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: „Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша“ (1. Јн. 5, 4).

Јереј Предраг Грубачки

У овој епизоди:

– Свети Симеон Мироточиви (06:05)
– 100 година од избијања Топличког устанка (19:45)
– Поносим се (26:27)
– Ових дана кроз српску историју (31:23)
– Молитва за љубав (37:18)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ

Зашто ми, православни Срби, толико величамо и волимо великог жупана Стефана Немању, потоњега светог монаха Симеона Мироточовог? Ми њега не славимо као давно умрлог јунака о коме само гуслари певају, него се радујемо тајанственом присуству живе и светле душе светог Симеона, који је душом жив јер је жив у њему настањени Бог. Зашто је међу Србима најславнија кућа Немањића? Зашто се цела Србија зове – Немањин род, потомство Немањино? Зашто је Стефан Немања својим узвишеним подвизима у служењу Христу Богу дао диван „типик“, одушевљени образац по коме треба да живи елита Србије хришћанске. Стефан Немања је у томе пресудан како за духовни тако и за материјални живот нације.

На висинама теологије Немања свесно окреће леђа Риму и приволева се светом Јерусалиму. Тиме показује да је прозрео кривоверје Запада и заволео лепоту Христове светлости од Истока.

На клизавим низинама политике Немања се определио за јединство српске нације, а против издељености у разне жупаније и завађене кнежевине.

Као што је човеку потребно одело и оклоп ако иде у рат, тако је потребно очеличити и душу једног ратника, па и целог народа, ако жели да опстане у непрестаној борби на овој грешној планети. Свети Симеон Немања дао је Србима и заштитни оклоп за њихово тело – то је држава српска. А дао је Србији и светлу душу – то је његов најмлађи син, светитељ Сава, који у себи носи Бога.

Не заборавимо, међутим, да тај исти Свети Сава, дика и понос вечне Србије, наглашава да је његов родитељ, Стефан Немања, био његов духовни наставник и учитељ Православља. Значи, извор и телесне и духовне моћи у србинском роду јесте – Немања. Из њега израстају и Свети Сава и Стефан Првовенчани. Један је архиепископ свима Србима, а други свима Србима краљ.

Ако по плодовима судимо човека и његов значај за читав један народ, онда је Немања за нас оно што је Авраам за Јевреје: он је тај благословени корен православне Србије из којег ничу свети Христови људи за рајско цветање.

У младости Немања се, као родитељ, одупирао монашењу свог најмлађег сина Растка, али је касније у томе видео лепоту Божјега Промисла којим се његов мезимац уздигао у нетрулежну Отаџбину на небу.

У зрелој старости, кад је обезбедио заметак младе српске државе у Рашкој и видео достојног наследника на престолу Србије, мирно се одрекао земаљске круне и пошао у своју Студеницу да као смирени калуђер задобије небеску круну од небеског Цара Исуса Христа.

(Део беседе блаженопочившег епископа Будимског Г.Г. др. Данила (Крстића)

Извор: Центар за истраживање Православног Монархизма

У овој епизоди:

– Свети мученик Трифун (05:53)
– Свети свештеномученик Валентин (11:58)
– Свети Симеон Богопримац (17:36)
– Српска принцеза ударила темељ царској Русији (24:32) и (31:11)
– Небо је већ облачно (37:47)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Српска принцеза ударила темељ царској Русији

Ана Глинскаја-Јакшић, бака великог цара Ивана Грозног.

Ово је пример још једне праве следбенице традиције снажних српских жена које су у најтежим временима узимале кормило државе.

Преузела је бригу и васпитање о малолетном императору, након што су му родитељи преминули. Као сувладарка из сенке, задражала је моћ на московском двору до краја животa.

Руски форензичари су пре неколико година успели да реконструишу прелепи лик велике књегиње Елене (Јелене) Глинскаје, жене великог књаза Василија Трећег Оболенског и мајке цара Ивана Грозног. Испоставило се да је она увела јединствену валуту – рубљу и започела историјски подухват који је остварио њен син – стварање јединствене и моћне руске империје.

Међутим, историчари су утврдили да је порекло лепе и моћне Елене права мистерија. Осим да је умрла млада и вероватно отрована, све остало било је непознато. Њен син, будући цар Иван, остао је рано и без оца. Поставило се логично питање – ко је у смутним временима борби обаласних валдара-бољара, у 16. веку у Русији васпитавао и припремао за велике државотворне подухавате младог Ивана, који је крунисан са само шеснаест година.

У откривању истине, руске историчаре су путокази усмерили на неколико јасних доказа. Први је био необично велики број српских светитеља на фрескама и иконама руских цркава и манастира у доба цара Ивана. Други путоказ био је његов надимак Страшни, како гласи прави превод руске речи Грозни, а добио га је због жестоког сузбијања локалних бољара у намери да изгради моћну и јединствену државу. У његовим поступцима много тога је подсећало на владавину Немањића…

Онда је откривена још једна необична сличност с породицом која је средњовековну Србију учинила најмоћнијом земљом Балкана. Наиме, Иван Грозни је примио Хиландарце и постао ктитор Немањићке задужбине на Светој гори, не припајајући га руској цркви.

Руски историчари установили су да је Иван Грозни љубав према Србији, Немањићке навике и ктиторску традицију наследио по женској линији. Открили су да је његова бака Ана Глинскаја пре удаје била „Ана Јакшић, принцеза од Србије“. Она је била потомак Јакше Брежичића, војвода деспота Ђурђа Бранковића, родоначелника Јакшића. Ова племићка породица била је и у далеком сродству и са византијском царском породицом Палеолога. Тада су важили за последњи изданак српсих великаша с довољно новаца и моћи да помогну Хиландару.

И после пропасти деспотовине Ђурђа Бранковића, Јакшини синови Стефан и Дмитар наставили су рат с Турцима. Прешли су у Угарску са 1.200 својих ратника и херојством у борби с Османлијама задивили угарског краља Матију Корвина који их је назвао „стубовима хришћанства“ и дао им 1464. године племићку титулу и властелинство.

Зато није било чудо да се високородна Ана, трећа ћерка Стефана Јакшића, Принцеза од Србије, удала се за полтавског књаза Василија Љвовича Глинског. Њена кћи Јелена Васиљевна после удаје за руског регента великог кнеза Василија Ивановича показала је у најбољем светлу традицију српских државотворних владарки, али ју је то коштало живота у обрачунима на руском двору. Онда је на сцену ступила бака Ана и преузела васпитање будућег цара, али и савладарство из сенке, као права следбеница традиције снажних српских жена које су најтежим временима узимале кормило државе.

О томе говори и мржња бољара који су измислили легенду да је Ана од Србије чаробница и да је изазавала катстрофалан поажар у Москви. Дуго се веровало западним језуитским изворима да су је због тога отели из двора и спалили. Међутим, дуго заборављени руски црквени архиви показали су нешто савим друго. Један од првих великих успеха цара Ивана била је одбране баке Ане од бољара. Налик царици Милици она је постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском царском двору.

Коришћен текст: Српско благо

У овој епизоди:

– Света Три Јерарха (05:26)
– Сретење Господње (12:02)
– Први српски устанак (19:21)
– Ћеле-кула (25:34)
– Сретењски Устав (32:03)
– Пркосна песма (38:03)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Ћеле-кула

После битке код Чегра и херојског чина војводе Синђелића, Турци су од посечених српских глава сазидали ћеле кулу. Келе на турском значи глава. Ћеле кула је кула од глава.

Јединствен у свету споменик српским устаницима с почетка XIX века, начињен од њихових лобања, налази се у Нишу, на некадашњем Цариградском друму према Софији. Кула је подигнута од глава Срба убијених 1809. у борби на Чегру, по наређењу султана Махмуда Другог, у циљу обесхрабривања Срба за даљи отпор против Турака.

Последњег дана маја 1809. на брду Чегар код Ниша српски војници су поднели најтежи пораз у Првом српском устанку. Ту је заустављено њихово напредовање ка Нишу. Битку је окончао војвода Стеван Синђелић тако што је запалио барутану жртвујући себе и своје људе, али и убијајући далеко бројније Турке. Турски заповедник града Ниша, Хуршид-паша, надгледао је посао зидања куле која је требало да стоји као упозорење свима који су се противили Отоманском царству.

Споменик је стајао под ведрим небом све до ослобођења Ниша, 1878. године. У то време велики део лобања је нестао што због лошег времена, што због мештана, који су узимали и сахрањивали главе својих ближњих. Од почетне девет стотина педесет две, данас се у Ћеле-кули налази тек нешто више од педесет лобања.