У овој епизоди:

– Успеније Пресвете Богородице (07:00)
– Лука Ћеловић, велики српски добротвор (18:06)
– Занимљивости из историје Београда (27:28)
– Сећање на Фејата Сејдића (33:46)
– Ал’ у души нешто фали (41:24)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Лука Ћеловић, велики српски добротвор

Лука Ћеловић је рођен на Светога Луку 1854. недалеко од Требиња, а упокојио се 15. августа 1929. у Београду.

Био је учесник Невесињске пушке и оба српско-турска рата.

Са 18 година, 1872. г. долази у Београд без игде ичега. Као угледан трговац, 1882. г. оснива Београдску задругу чији председник остаје до своје смрти. Задруга даје више пута зајам београдској општини као и држави. Свој хонорар је поклањао домовима слепих у Земуну и Инђији, као и одбору „Госпођа“ за заштиту слепих девојака.

У кафанама је посматрао оне који се коцкају па би им већ сутрадан отказивао кредит.

Од 1912. постаје члан управног одбора Народне Банке Србије, а за време Првог светског рата пратио до Марсеја, чувао и сачувао, благо Краљевине Србије.

Савамалу, од Јаворске улице до железницке станице је уредио по узору на велике европске градове. У том делу подигао је своју породичну кућу, изградио палату Београдске задруге, велелепни хотел “Бристол”, као и зграду Београдске берзе…

Био је покретач и главни финансијер ослободилачких четничких акција у јужној Србији и у Старој Србији, данашњој Македонији, а у његовој кући је 1902. године основан главни одбор четничке организације.

Иако без школе и скоро неписмен чврсто је веровао да је наука основа нашег будућег живота. После Првог светског рата Светосавска награда је давана у његово име најбољим студентима на Београдском универзитету. Основао је фонд у корист академског певачког друштва “Обилић”, углавном састављеног од београдске интелектуалне омладине.

Иако један од најбогатијих у Србији остао је доживотно скроман, без великих личних прохтева. Од покретне имовине имао је само неколико комада намештаја који би могли стати у омању собу.

После његове смрти, 15. августа 1929, пронађен је тестамент и писмо о оснивању задужбине. Имао је само једног наследника – Београдски универзитет. Његово завештање је тада износило преко 50 милиона динара.

У тестаменту је имао само један услов: приход задужбине од некретнина може да се користи, троши и употребљава за научне потребе и циљеве универзитета, али основни капитал не сме, ни у ком случају, да се смањи.

Његову задужбину чинили су: плац са кућом у Јаворској 7 и 9, двоспратна кућа у Краљевића Марка 1, која има 4 стана и 4 дућана у приземљу, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке 1 у којој су 24 стана са 3 лифта и 6 дућана са 3 теретна лифта, палата дуж целе Загребачке улице којој припадају бројеви 3, 5, 7 и 9, као и палата у Босанској 16. (данашњој Гаврила Принципа) са 31 станом и 7 дућана са 4 теретна лифта.

Милостиви Господе, дај да српски народ изроди још оваквих добротвора у славу Твоју, на добро народу и Отаџбини.

У овој епизоди:

– Великогоспојински пост (00:30)
– Преображење Господње (07:09)
– Јован Дучић о пријатељству (16:50)
– Церска битка (23:10)
– Чујем (28:17)
– Сабор трубача у Гучи (36:59)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту.

Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији.

Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17).

Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство.

Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије.

Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба.

Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други – зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове.

Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

У овој епизоди:

– Краљ Петар I Ослободилац (03:54)
– Сећање на Арчибалда Рајса (12:04)
– Весна Радовић: „Љубичице за Ану“ (20:01)
– Мудре мисли и изреке (27:35)
– Последња проповед о Србима (34:06)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Арчибалд Рајс

8. јул 1875. – 8. август 1929.

Арчибалд Рајс је рођен је 8. јула 1875. године у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску.

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу многих је била на веома високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ на Топчидеру у Београду, где је и умро 8. августа 1929. године.

Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Нажалост, ту урну су поломили и оскрнавили Бугарски окупатори у Другом светском рату.

Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“

Рајс, као наш највећи европски пријатељ, у својој књизи „Чујте Срби“ причао је више о нашим лошим особинама, као прави и искрени пријатељ, а веома је мало истицао наше добре особине.

Зато и служе прави пријатељи: да нам истину о нама кажу отворено, да бисмо исправили своје грешке и вратили се са свог погрешног пута.

Нека му је вечна слава и хвала!

У овој епизоди:

– Сећање на егзодус Срба у „Олуји“ (00:30)
– Свети великомученик Пантелејмон (08:34)
– Икона Богородице Тројеручице (13:20)
– Предраг Гојковић Цуне (1932-2017) (23:43)
– Сећање једног ратника (34:36) и (41:27)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Предраг Цуне Гојковић

Предраг Гојковић Цуне је преминуо у Београду, 21. јула 2017. у 85. години живота.

Певао је српске народне песме, староградске, севдалинке, забавне и мексиканске песме.

Цуне је рођен 6. новембра 1932. године. У први разред основне школе је кренуо 1939. године. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем.

Након гимназије, студирао на Трговачкој академији, али га је певање одвукло од студија, тако да никад није дипломирао.

У почетку каријере био је познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Поред тога, играо је углавном епизодне улоге у неколико телевизијских серија и филмова.

Надимак Цуне је добио, како је сам објаснио, по мајчином дозивању „Оди да те мајка цуне“ (љуби).

У фебруару 1962. снимио је синглицу „Кафу ми драга испеци“, која је већ у мају са 50.000 примерака постала прва „златна плоча“ у Југославији. Од тог тренутка из основа мења репертоар, све мање снима забавне песме, а све више народне, романсе и староградске. У новембру исте године Цуне се оженио Лепосавом, с којом је у браку био до смрти и добио две ћерке – Наташу и Катарину.

Многи тврде да је Цуне знао чак 4.000 песама, а он ни сам није био сигуран.

Да је човек који зна највише песама, Цуне је доказао 1971. када му је „на мегдан изашао“ Миодраг Миле Богдановић. Њихово надметање трајало је 15 сати, а уз њих је дежурао тим од пет лекара.

Прва рунда, била је да један започне песму, а други заврши, друга рунда је била „на слово на слово“ – којим словом један заврши песму, тим словом кроз 10 секунди треба да почне песма другог.

Трећа рунда биле су песме на одређену тему – од вина и ракије, преко косе, цвећа, тараба, до бројева – 55 минута су певали песме о бројевима.

Четврта рунда подразумевала је певање по задатку противника, а у петој рунди би један започео песму без да каже оркестру тоналитет или о којој нумери је реч, да би противник наставио у другом гласу.

Oтпевали су 300 песама, а Цуне је победио резултатом 42:41.

У овој епизоди:

– Свети кнез Владимир равноапостолни (05:47)
– Свети пророк Илија (12:12)
– М. Аксентијевић: Шумадијо лепа (18:44)
– Карађорђе – 200 година од смрти (27:49)
– Петар II Петровић Његош: Посвета праху Оца Србије (34:19)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Свети равноапостолни кнез Владимир – крститељ Русије

Наша Света Православна Црква прославља Светог Владимира, великог кнеза руског 28/15. Јула.

На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу”. То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен с брда Кијевског и бачен у реку Дњепар.

Примивши веру хришћанску, Владимир савршено измени свој живот, и улагаше свој труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве наместо порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа свети Теодор и син му Јован. С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство.

Наша браћа Руси, празнују свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу 2015. Исте те године, у размаку од седам недеља, упокојила су се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.