У овој епизоди:
– Рождество Пресвете Богородице (06:27)
– Манастир Крупа у Далмацији обележио 700 година постојања (13:26)
– Солунски фронт (24:12)
– Рекли су о Србима… (29:53)
– Стижу ми писма пуна тишине (38:35)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (у новом прозору)
Солунски фронт пробијен пре 99 година
Солунски фронт је настао као покушај Савезника у јесен 1915. г. да зауставе надирање Немачке, Аустроугарске и Бугарске према Грчкој, онемогуће их да се споје са својом савезницом Турском и да тако спречи њихово даље продирање према Блиском истоку.
Претходно је српска војска морала да се повуче преко Албаније до грчког острва Крфа, јер су Силе Осовине биле продрле и окупирале Србију.
Фронт се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме.
Солунски фронт је остао прилично стабилан, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Напредовање српске пешадије према отаџбини било је тако муњевито да је француска Врховна команда молила српску Врховну команду да успори јер француске трупе нису могле да је прате.
У року од месец дана Аустро-Угарска и Бугарска су капитулирале. На хиљаде Срба остало је да вечно почива у миру на гробљу Зејтинлик у Солуну.
На Солунски фронт, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су српски, француски и британски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници.
Од 1916. до септембра 1918. је углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој.
Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра Друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.
После таквих борби и напора главни део фронта је био пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход Првог светског рата.
Пошто су сломили сваки отпор непријатеља, српски војници су кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла их је неизмерна жеља да што пре стигну у родни крај, својим кућама и породицама.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франше д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дојрана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице Прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је Првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице Друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.
Рекли су:
Српски војвода Живојин Мишић – Заповест српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године:
„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, да од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С’ непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“
Француски маршал Франше д’Епере – Извјештај француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године:
„Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, али српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Пол де Шанел, председник француског парламента:
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал:
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увијек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Вилхелм Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди:
„Шездесет две хиљаде српских војника је одлучило о исходу рата. Срамота!”
Радио "Тамо далеко" 