У овој епизоди:

– Тројчиндан (00:30)
– Свети Цар Константин и Царица Јелена (08:36)
– Братство Андровића (13:35)
– Свети Јован Владимир, краљ српски (20:36) и (29:04)
– Уздарје песнику и Празан дан (38:54)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (у новом прозору)

---

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски

Од времена Светог краља и мученика Јована Владимира се много шта променило у Скадру, његовој престоници, као и на просторима на којима је владао српским народом. Но, и поред свих промена његов народ је вековима опстајао и одржавао се на својим огњиштима у Скадру и око Скадра. Његов свети спомен, обнављан дејством његових чудотворних моштију, васкрсавао је увек изнова, обједињавајући око себе не само Србе него и Ромеје (Византијце), Арбанасе и Латине.

У његово време нападе Самуил краљ Бугарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије отровне и голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и оне престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају.

А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на преговоре. Будући незлобив, Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престони град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку, па се с пленом поврати дома.

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе према немоћним, и често обилажаше тамнице и посећиваше сужње. Видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужањства а мало потом и мученичку смрт.

У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

У то време ромејски (византијски) цар Василије изиђе са многом војском на цара бугарског, па пошто порази војску бугарску, дође чак до Охрида, а Самуил умре од жалости. После њега завлада син његов Радомир, али после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Бугарску пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своју војску и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Али лажов му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици.

Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: „Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш“! Па истргнув свој мач даде му говорећи: „Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ“. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: „зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи“! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: „у руке твоје, Господе, предајем дух мој“!

А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и шеснаесте године, месеца маја 22.

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у истој цркви, с архијерејима и свим клиром. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство бугарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена с мачем да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и испусти своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године, а војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота и привременог и вечног.

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана.

Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у све векове. Амин.