У овој епизоди:

– Преподобна мати Ангелина, деспотица српска (06:48)
– Поуке светих отаца (17:26)
– Занимљивости у вези градње храма Светог Саве (27:04)
– Милена Павловић-Барили (38:25)
– Маријана Младеновић: Напиши ми песму као Лаза Ленки (43:55)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (46Mb – сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Милена Павловић-Барили

Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника.

Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима. Готово све њене надреално-магичне композиције имале су у себи романтичарско значење, велови, односно драперије, симболично означавају деобе и раздвајања, али и спајања и повезивања реалности и маште, светла и таме, добра и зла. Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену.

Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир.

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом.

За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Вог, Текстрон Вог, Харперс Базар, магазин Херст, Таун енд Кантри. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.

Милена Павловић-Барили умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима пренета је на гробље за странце у Риму, где су и њени родитељи, Даница Павловић и Бруно Барили.

Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили.

У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија и музеј у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

Извор: „Српско благо“