У овој епизоди:

– Свети краљ Стефан Урош II Милутин (06:01)
– Десанка Максимовић: Грачаница (14:29)
– Милан Ракић: Симонида (21:26)
– Бајка о части (28:32)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

---

Свети краљ Стефан Урош II Милутин

Свети краљ Милутин беше син краља Уроша I, унук Стефана Првовенчаног, односно праунук Стефана Немање а отац Светог Стефана Дечанског и деда Цара Душана Силног.

Милутин, беше млађи брат Светог краља Драгутина, кога и наследи на престолу Српске државе. Драгутин је на сабору у Дежеву 1282. године предао Милутину власт и краљевство у Српској земљи.

Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, »овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен«. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, »њихов добри учитељ и наставник, ненасити градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених«. Све ово пак Милутин чињаше у намери »да све приведе ка истинској вери«. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној.

Јер када у његово време византијски цар Михајло Осми Палеолог склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства.

* * *

За 40 година владавине саградио је најмање толико цркава и манастира, иако прецизна листа не постоји, јер су многе задужбине разрушене турском најездом. Остаће упамћен као највећи ктитор од свих српских владара.
Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану завршен је 1317. године и Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен.

Тешко је набројати све његове задужбине. Најпознатије су свакако Грачаница код Приштине и Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино код Куманова, Краљева црква у Студеници, Црква Светог мученика Христова Никите у Бањанима код Скопља, Црква Светог Јована у Свачу (данашњи Шас) код Улциња, манастир Тврдош код Требиња, Манастир Витовница код Пожаревца, Манастирска црква у Хиландару, манастир Успења Пресвете Богородице у Трескавцу код Прилепа, као и српски манастир у Јерусалиму…

Турском најездом, мошти краља Милутина су пренесене, у Софију око 1460. године, где се и данас налазе – окруженe липама и брезама, у средишту Софије, у једном од најлепших православних храмова у Бугарској, цркви Свете недеље.

* * *

Мач краља Милутина добио је на поклон од Руског цара краљ Никола I Петровић Његош, као признање за борбе за ослобођење Српства у XIX и XX веку. Када је из Италије 1990. донето тело краља Николе у Црну Гору и сахрањено поред Цетињског манастира, мач краља Милутина су носили краљеви верни перјаници и положили га у гроб заједно с њим.