У овој епизоди:
– Свети великомученик Димитрије – Митровдан (6:44)
– Момо Капор: Домаћица (12:11)
– Балада о дечаку и псу (18:06)
– Битка код Вучјег дола (28:11)
– Српска Марсељеза (34:30)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
Битка код Вучјег дола
Вучји до је зараван на око 6 km источно од Билеће, у општини Никшић у данашњој Црној Гори, на којој се 1876. водила одлучујућа битка између Турака са једне и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
У црногорско-турском рату 1876-78, црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, после неуспеха на Бишини, повукао се из рејона Невесиња и прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.
Здруженим црногорско-херцеговачким снагама командовао је књаз Никола. Тога дана књаз је распоредио све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом.
Битка на Вучјем долу једна је од најславнијих победа над Турцима. Муктар паша је у тој бици располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.
У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених. Међу погинулим, осим Селим-паше, било је и више виших и нижих официра, а заплењено је око 3000 пушака, 21 застава, и друго. Срби су имали 70 погинулих и 118 рањених.
Битка на Вучјем Долу била је велика победа Црне Горе и Херцеговине – победа српског оружја.
На месту битке саграђена је црква.
Храм Светог свештеномученика Атиногена освештан је, свечано и саборно, на празник Светог мученик Лонгина Сотника, у суботу 29. октобра 2016. године.
Црква на Вучјем Долу посвећена је Светом Атиногену из разлога јер се овај светац светкује 29. јула, а Вучедолска битка се водила 28. на 29. јул 1876. године.
Српска Марсељеза
Слободарски дух српског народа ширио се у 19. и почетком 20. века где год да су Срби живели. Тај дух био је присутан и у Кнежевини Црној Гори. Пуних 58 година на њеном челу био је прво књаз, па потом и краљ Никола Петровић, творац једне од најлепших химни српског народа – „Онамo, ‘намо“.
Српске владаре пред крај 19. века везивала је мисао о ослобађању свог народа и испуњењу косовског завета. Жеља да се освете косовски јунаци, кнез Лазар, Југовићи и Милош Обилић, била је у неизбрисивом сећању Срба где год су живели. Вођен том идејом књаз Никола је написао стихове „Онамо, ‘намо“ 1867. године.
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Краљ Никола је желео да се ова песма прогласи за званичну химну Кнежевине Црне Горе. Међутим, проблем су представљале њене речи. Због њих је стављена забрана на њихово певање у Османском царству и Аустроугарској. Многобројни притисци из Беча и Истанбула натерали су краља Николу да одустане од идеје, па је за државну химну Црне Горе одабрана „Убавој нам Црној Гори“.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Уз стихове „Онамо, ’намо” Краљ Никола је водио црногорску војску до тријумфа у Балканским ратовима 1912. године. Певао је црногорски књаз о српским ратним пољима, о зајму који мора вратити непријатељу, о ослобођењу Срба од вековног ропства. Песма није била само подстрек за ослобођење Косова, већ је прерасла у химну свесрпског ослобођења. „Онамо, ’намо” се певало у Рашкој, на Косову и Метохији, у Херцеговини, Босни, Крајини, Далмацији, Срему, Банату… Слобода је била надомак руке и песма је била подстрек за све Србе који су чекали тренутак уједињења.
Онамо, ‘намо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Коришћени делови текста са сајта „Академски круг“
Радио "Тамо далеко" 