Епизода 69 – 27. октобар 2016.

У овој епизоди:

– Преподобна Петка – Параскева (5:42)
– Петар II Петровић Његош (13:21)
– Опроштај са сином Његошем (21:30)
– Да ли треба да славимо Halloween? (28:08)
– Дуга се ретко рађа (34:59)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (сачувај као…)


Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)


petar_ii_petrovic-2


Петар II Петровић Његош

Највећи српски песник, Петар II Петровић Његош је рођен је (по јулијанском календару) 1. новембра 1813. у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Радивоје, син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села.

Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је Црном Гором више од двеста година и дала јој пет владика и два световна владара.

Иза себе је оставио велико дело и неке од најлепших стихова испеваних на српском језику.

Упокојио се 19. октобра 1851. (по Јулијанском календару), на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Последња жеља умирућег Петра II Петровића Његоша била је да буде сахрањен на Ловћену, на Језерском врху, где је 1845. године подигао црквицу на оној висини, која је највиша у Црној Гори, и од куд се понајвише види само србска земља и сиње море, a посветио ју је свом стрицу светом Петру Цетињском.

„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу“,
забележио је Његошеве речи Милорад Медаковић, његов ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша.
Заветна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Српства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године:

„Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“.

Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог светског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ову светињу, и тешко је оштетили.

Након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Заветна Капела срушила и на том месту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена.

Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и песник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успео. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренесени у Цетињски манастир.
Његошева црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика. Срећом, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат.


Преподобна Петка – Параскева

Ова славна светитељка српскога порекла рођена је у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке, имућни и побожни хришћани, имали су једнога сина Јевтимија, који се за живота родитеља замонашио, а касније постао знаменити епископ мадитски.

По смрти родитеља, девица Петка напустилала је родитељски дом и започела, Христа ради подвижнички живот какав је одувек желела. Отишла је прво у Цариград, а потом, до своје старости, живела је у Јорданској пустињи у посту и молитви прошавши небројена искушења и патње.

У старости, глас са неба позвао је да се врати у родни крај и она је напустила омиљену пустињу. Упокојила се у XI век, две године по повратку у родни Епиват. Њене чудотворне мошти, током времена преношене су у: Цариград, Трново, опет у Цариград, а одатле у Београд. Сада почивају у Румунији, у граду Јашу. У београдској тврђави налази се црква Свете Петке где постоји вода (агиазма) која чудотворно лечи све оне који је узимају са вером у Бога и љубављу према овој светитељки.


Да ли треба да славимо Halloween?

Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан. Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Halloween. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити.

У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и осталих окултистичких радњи. Долазило је и до крађе и скрнављеља свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

Уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Коришћени делови текста са сајта „1389“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s