У овој епизоди:
– Свети Јован Богослов (5:39)
– Покров Пресвете Богородице (12:45)
– 124 године од рођења Ива Андрића (19:55) и (25:34)
– Ex Ponto (22:38)
– Атентат у Марсељу (32:04)
– Трг изгубљених снова (40:50)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
Иво Андрић (1892-1975)
Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године, за роман На Дрини ћуприја, као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“.
Рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској од оца Антуна, школског послужитеља и мајке Катарине, рођене Пејић. Крштен је по римокатоличком обреду. Иво Андрић се увек осећао Србином и изјашњавао се као Србин. Био је члан Српске академије наука и уметности. Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу.
1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира од 1912. на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима је припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“.
Први светски рат га затиче Кракову, али се Иво одмах враћа се у земљу. По доласку у Сплит, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, Андрић интензивно пише песме у прози. По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: 1920. године је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ и многе друге.
Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину. По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је први председник Савеза књижевника Југославије, а исте године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.
Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године у Београду.
Свети апостол и јеванђелист Јован
Свети Јован јеванђелист, објави чудне тајне. са вечности печат скиде, удес света од почетка па до краја он провиде. Родио се овај свети ученик христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована.
Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија.
Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година.
Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.
Покров Пресвете Богородице
Покров Пресвете Богородице прослављамо 14. октобра по новом, односно 1. октобра по старом календару. Црква је одувек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима, у рату и миру, и свуда у невољама.
Догађај који црква празнује десио се 911. године, у време цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бденије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини је стајао свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу како се моли за сав свет”, што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је ово празновање, да нас подсећа на тај тренутак и стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.
Атентат у Марсељу
У атентату 9. октобра 1934, у Марсељу у Француској, убијен је краљ Југославије Александар I Карађорђевић. Убијен и шеф француске дипломатије Луј Барту. Атентат су, извели усташки терористи и припадници пробугарске терористичке организације ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), уз несумњиву подршку Мусолинијеве Италије. Даља позадина овог злочина није никада потпуно расветљена, и постоји више опречних теорија.
Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Величко Георгијев Керин, познат и под именом Владо Черноземски, уз помоћ тројице припадника усташког покрета Звонимира Поспишила, Ива Рајића и Мија Краља које је француска полиција ухапсила и од њих сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника.
Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата“.
Краљево тело је допремљено из Марсеја разарачем „Дубровник“, бродом којим је краљ и отпутовао на своје последње путовање у Француску. Кад је брод ушао у југословенске воде поред далматинске обале, сачекало га је на стотине барки да му осветле пролаз. У раним јутарњим часовима, разарач „Дубровник“ пристаје у луку Сплит, своје крајње одредиште.
Југословенски официри са палубе брода износе ковчег са посмртним остацима краља Александра, уз салве са француских бродова који су пратили разарач све до сплитске луке. У Сплиту и Загребу где је ковчег био изложен, огромне масе народа одају последњу почаст свом краљу. После тога ковчег са посмртним остацима долази у Београд. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од 100.000 Београђана.
Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.
Радио "Тамо далеко" 