Епизода 65 – 29. септембар 2016.

Епизода 65 – 29. септембар 2016.

У овој епизоди:

– Духовне поуке: А Бог је рекао: „Не“ (5:15)
– Генерал Павле Јуришић Штурм (12:27)
– Сећање на Силвану Арменулић (22:07)
– Кирк Даглас у Скадарлији (28:28)
– Стрепња (34:35)

… и пуно, пуно лепе музике…



Емисију можете преузети овде (сачувај као…)


Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)


general_pavle_jurisic_sturm


Павле Јуришић-Штурм

Командант Треће Армије генерал Павле Јуришић-Штурм Рођен је 1848. у Немачкој као Паулус Еуген Штурм. Отац Ото, Лужички Србин католик, био управник ловишта цара Вилхелма I. Војну академију је завршавао у Пољској и Француској. Ратовао за Краљевину Пруску против Француске (са класним другом из официрске школе, каснијим фелдмаршалом Макензеном, а против француског легионара кнеза Петра, будућег краља, који је био заробљен, а управо му је Павле поштедео живот). У Србију дошао са братом пред први српско-турски рат, у коме је био добровољац, да предаје на Војној академији, па се заљубио, оженио, постао православац и променио име и презиме. Учествовао у седам ратова. У војсци био пуних 56 година. Ађутант краља Петра I. Командант славне Дринске и Дунавске дивизије. Рањен у Кумановској битци. За заслуге у ослобађању Македоније од Турака, унапређен у чин генерала.

На почетку Првог светског рата постаје командант Треће армије. Учествује у Церској и Колубарској битци. У битци на Дрини Трећа армија је пуна два месеца одолевала петоструко јачем непријатељу. Генерал Јурушић је први обавестио Врховну команду, али и светску јавност о зверствима и нечувеним злочиначким иживљавањима Хрвата, припадника Аустроугарске војске, над српском нејачи, поготово у бежању после пораза на Церу. У повлачењу кроз Албанију успео немогуће – да допуни људство своје армије на 30.000 војника. Послат 1916. у Русију да помогне генералу Живковићу због немира у Добровољачком корпусу. Враћајући се 1917. за Солун преко Јапана, бива гост цара Јошихита који га и одликује орденом који је само он имао у српској војсци. Генерал Југословенске краљевске војске.

Пензионисање у Краљевини СХС 1921. му је јако тешко пало због тога што су у војсци остављени, а на његово запрепашћење чак и унапређени, многи бивши аустроугарски неспособни официри, а за неколико старих и заслужних команданата који су и буквално стварали српску војску, није било места. У дугој и богатој војничкој каријери, ратовао као немачки официр против Француза, а као српски – заједно са њима. Као подофицир се борио за Немачку, а као генерал – против ње. Доживео да по ослобођењу Србије 1918. гледа заробљеног фелдмаршала Макензена на скели, свог старог класног друга. Његов једини син, Павле Јурушић-Штурм Млађи, био је мајор српске војске у Првом светском рату. У Другом светском рату хапси га Гестапо, и бива стрељан. Понуђено му је било, због немачког порекла, да буде ослобођен и да буде у кућном притвору, што је он одбио говорећи да је српски официр.


А Бог је рекао „Не“

Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.

Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.
Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.
Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.
Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.
Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.
Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”.
Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.

Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим…”

Св. Архангел Михаило – Ванкувер


10. октобра се навршава 40 година откако је незаборавна певачица Силвана Арменулић изгубила живот у саобраћајној несрећи. И данас после толико година, скоро да не постоји неко ко не зна или није чуо за Силвану, чак и они који су рођени много година после њене погибије. Оставила је неизбрисив траг у српској народној музици.

Сећање на Силвану Арменулић

Силвана Арменулић је рођена је 18. маја 1939. године у Добоју као Зилха Барјактаревић. Била је треће од десеторо деце посластичара Мехмеда Барјактаревића и мајке Хајрије. Са шеснаест година отишла је код тетке у Сарајево и почела да пева по кафанама.

Уметничко име Силвана узела је по тада популарној глумици Силвани Мангано, чији је филм „Горак пиринач“ посебно волела.

Године 1961. се удала за познатог српског тенисера Радмила Арменулића, са којим је 1964. добила ћерку Гордану.

Силванине песме не само да се и данас слушају, него су и даље велики хитови. Фасцинантном бојом гласа, сигурном интонацијом и великом емотивношћу, освајала је срца љубитеља народне музике.

* * *

Наступајући у Лесковцу 1958. године спазила је на клупи испред хотела промрзлог младића. Разменили су неколико речи. Он јој је открио да је дошао са села у потрази за послом, није имао новца да се врати кући, а није имао ни где да спава.

Пошто се и сама успињала трновитим путем, Силвана је у потпуности саосећала са момком и понудила се да му помогне колико може: замолила је управника хотела да несрећном младићу нађе било какав посао и смештај. Кад се узму у обзир њена харизма и шарм, није чудо што јој је одмах изашао у сусрет.

Неизмерно захвалан, тај момак почео је да се дружи са музичарима и повремено би с њима, на Силванин наговор, чак и отпевао по неку песму. Име му је било Тома, а презивао се Здравковић. Она је тада имала 19 година, он 20. Касније, кад је већ постао најтраженији фолк кантаутор и певач, управо је он за Силвану написао песме које су је прославиле. Између осталог и песму „Шта ће ми живот“, коју је отпевала у ТВ серији „Љубав на сеоски начин“, а истоимена плоча је продата у то време невероватних 300.000 примерака.

* * *

Погинула је 10. октобра 1976. године у саобраћајној несрећи на ауто-путу Београд-Ниш, код места Колари. Заједно са њом погинула је и њена сестра Мирјана (Мерима) Барјактаревић и Раде Јашаревић, шеф Народног оркестра РТ Београд, који је управљао аутомобилом.

* * *

Постоји анегдота како је, већ као велика звезда која је одавно заборавила кафанско музицирање, Силвана са друштвом дошла на вечеру у Скадарлију и ту, на месту где је почела свој пут, одмах се створила огромна гужва. Куварице су извиривале, оркестар је засвирао туш, конобари су престали да служе.

Случај је хтео да се у том тренутку у Скадарлији појави тадашњи холивудски суперстар Кирк Даглас. Сео је и запањио се: нико га није ни погледао. Сви су били око стола неке смело деколтиране плавуше.

Тада се појавио још један човек са фото-апаратом и погледом питао Дагласа да ли сме да га фотографише. Овај му је, коначно задовољене сујете, одобрио. И након што је севнуо блиц, незнани фотограф је пришао столу, затражио новац и оставио цедуљицу да се слике за три дана могу подићи у тој и тој фотографској радњи.

Једно мишљење на „Епизода 65 – 29. септембар 2016.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s