У овој епизоди:

– Свети Јоаким и Ана (3:54)
– Воздвижење Часног Крста – Крстовдан (9:48)
– Битка на Кајмакчалану (17:42)
– Сећање на Тому Здравковића (26:28)
– Наздравимо (34:31)

… и пуно, пуно лепе музике…

---

---

Емисију можете преузети овде (сачувај као…)

---

Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)

---

Тома Здравковић

Томислав „Тома“ Здравковић је био је познати српски певач народне музике, композитор и песник.

Рођен у Алексинцу, 20. новембра 1938, као четврто по реду од петоро деце својих родитеља Душана и Косане, а упокојио се у Београду, 30. септембра 1991.г. Пред Други Светски Рат рат, Душан је преселио породицу из Алексинца у родно Печењевце, у близини Лесковца.

Тома је био је боем. Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара. Последњи концерт и јавни наступ имао је 20 дана пред смрт, у Подгорици 10. септембра 1991. године.

Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, по кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 80-их година.

У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске.

Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.

Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.

Тома Здравковић се појавио у улози певача и у два филма: „Балкан Експрес“ и постхумно у „Боље од бекства“, као и у две ТВ серије: „Докторка на селу“ и „Бољи живот“.

Кад је сазнао да је болестан, Тома Здравковић је отпевао најлепшу љубавну песму руског песника Константинa Симоновa – „Чекај ме“. Многима је ова песма најпознатија баш у интерпретацији Томе Здравковића.

Док је Константин био на фронту и Другом Светском Рату његова јединица је била у потпуном непријатељском окружењу. Није очекивао да преживи. Написао је песму и ставио у џеп, а песму је требала да стигне његовој великој љубави Валентини после његове погибије.

Мирно је ишчекивао свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт и са срећним крајем обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика!

---

Битка на Кајмакчалану – ХВАЛА српским јунацима!

Од 30. августа до 23. септембра 1916. одриграна је једна од најважнијих битака у историји српског народа и српске војске. Кајмакчалан је остао симбол српске храбрости, страдања, пожртвовања, жеље за слободом. За српску војску била је то „Капија слободе“, а за непријатеље – врх који нико не може да освоји.

Српска војска, решена да отвори „Капију слободе“, неустрашиво се суочила са јаким непријатељским снагама. После великих, страшних борби, српска војска је победила и поново закорачила на територију своје отаџбине.

Цена која је плаћена била је веома висока – погинуло је 4.438 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалан који се уздиже до 2.251 метар, животе оставило више од 10.000 људи, што српских, што непријатељских снага. Ровови, дубоки и до метар и по, на појединим местима после битке били су дупке пуни лешева.

Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име „Борисов град“, инспирисана својим митским јунаком.

За Србе, сем стратегијског, Кајмакчалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе“.

Француска команда је јављала у тадашњем извештају са ратишта: „Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун“.
Команда српске војске је била свесна – пробоја Солунског фронта неће бити ако не буде освојен Кајмакчалан. Зато су српски војници било силно мотивисани, јер им се са тог места пружао поглед ка Србији, ка кући, ка отаџбини…

Много је епских прича са тог места ужаса, а уједно и поноса, али се у историјским подацима издваја Добровољачки одред војводе Вука, који је мењао правац пробоја и на крају освојио тај чувени „Борисов град“, у чију су се неосвојивост клели бугарски војници.

О томе каква је то битка била и колико је било страшно на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: „Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених“.

Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је коначно била заустављена.

Коришћени делови текста са портала „Магацин“

---

Свети Јоаким и Ана

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

„Светосавље“

---

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

„Светосавље“